Ah, ta divna stvorenja Milenijalci

Ko su milenijalci, koja su im interesovanja, šta ih pokreće, a šta iritira, kako im prići i privoleti ih …? Ovo su jedna od mnogih pitanja koja muče HR službe većine korporacija, a posebno onih sa slabim liderstvom u top i srednjem menadžmentu, medju kojima su IT kompanije posebno ugrožene. Kako to obično biva, krenućemo od google pretraživača. Prvi tekst na koji sam naišao je članak u Politici: „On ili ona ima dvadeset i nešto godina, koristi nove tehnologije, stalno menja posao, ne planira brak pre trideset i neke, voli da pravi „selfije”, upoznaje se s ljudima preko Interneta, i zalaže se za društvo koje je istovremeno i liberalno i socijalističko.“

Časopis Vreme je u članku iz 2017. zašao malo dublje u opisivanju ove generacije: „Smatraju ih najrazmaženijom generacijom u istoriji. O njima se govori kao o Narcisima opterećenim stvaranjem idealne slike o sebi na društvenim mrežama; zavisnicima od Interneta i mobilnih telefona, koji ništa ne umeju da urade bez aplikacija. Rasprostranjeno je mišljenje da su lenji i nepreduzimljivi.

Dok insistiraju na nezavisnosti, žive na grbači roditelja do poodmaklih godina. Rađene su studije o pripadnicima ove generacije „drugačije od svih prethodnih“, koji sebe vide kao „nešto posebno“, jer su im roditelji govorili da su drugačiji od drugih, iako nikome nije jasno na čemu se ta superiornost zasniva. Apatični su i apolitični. Ništa nije dovoljno dobro za njih. Iako su nadobudni, ne mogu da se oslobode elementarnih sumnji u sebe.“

Da li vam sve ovo zvuči poznato? Prepoznajete li ljude u svojoj okolini u gore navedenim opisima? Možda rodjake ili svoju decu? Možda ste Vi, dragi moj čitaoče, upravo prepoznali sebe u gornjem opisu? Ukoliko je sve ovo tačno, ko je kriv što je čitava generacija, koja je budućnost čovečanstva, postala ovakva? Tehnologija i Internet, odgovoriće mnogi kao iz topa. Da li im je tehnologija dok su bili u povoju pričala da su posebni? Da li im je tehnologija u ruke stavljala tablete i igrice, u zamenu za roditeljsku pažnju i ljubav? Ko se hvalio rodjacima kako mu je dete mnogo pametno i ume sve na tabletu da uradi samo?

Simon Sinek, kao i uvek, ima jedno od najboljih objašnjenja za fenomen milenijalaca. Kada nekome stalno pričate da je poseban, kada dobija diplome i nagrade samo zbog toga što je u nečemu učestvovao, pa makar bio poslednji, kada ga celog života držite uz svoje skute, po onoj našoj čuvenoj : „ako sam se ja mučio ne mora i on“, kada može da dobije sve što poželi samo zbog toga što je poželeo, nemojte se iznenaditi što ćete mu upravo Vi lično tražiti posao, a kada ga i dobije, što će nakon samo par meseci odustati. Pričaće vam tužnim glasom kako su očekivanja suviše velika i nedostižna, kako ga na poslu izrabljuju i sl. Suočavanje sa realnošću i pravim životom je po običaju surovo.

Kada radite u korporaciji, a odrasli ste uz Facebook i Instagram, uz korišćenje dosta filtera za ulepšavanje stvarnosti, shvatićete da ti filteri ne funkcionišu na poslu i da život i posao nisu nimalo laki i bez izazova.

U korporacijama se nagrada ne prima zbog učestvovanja. Ako ste stigli poslednji na cilj, verovatno ćete dobiti otkaz. Tamo se uglavnom uklapate u prosečnost jer su standardi viši, pa čak i ako ste nadprosečni, potrebno je da prodje dosta vremena da to i dokažete i sve je podredjeno rezultatu i profitu. Očekivani tok napredovanja je kod millenijalaca posebna priča. Generacija koja je navikla da sve što poželi dobije, instant, na klik, ima ista očekivanja i na poslu. Nije vam jasno?

Kada žele da gledaju serije, milenijalci ih gledaju uzastopno, u nizu, mimo termina, neretko odgledaju samo poslednju epizodu kako bi se upoznali sa krajem, jer nemaju vremena za gubljenje. Filmove ne čekaju da se pojave na velikim platnima, robu naručuju preko Interneta i za 24 sata će im stići na kućnu adresu. Edukuju se preko Interneta, društvene mreže im stvaraju sliku života, a ne zaboravite da je ona često lažna i puna filtera i da su često merilo uspešnosti lajkovi i dislajkovi. Jedine dve stvari koje ne možete da dobijete instant su napredovanje u karijeri i odnos sa partnerom i prijateljima. Za to je potrebno vremena i strpljenja, a ove generacije ga jednostavno nemaju, i to ne svojom krivicom. Otuda i očekivanja da nakon godinu dana napreduju, da ostvare uticaj u korporaciji, kako god se on definisao. To vam je isto kao kada biste nakon prvog dana vežbanja u teretani očekivali da ugledate pozamašnu mišićnu masu. Kada im se to ne desi na poslu, poljuljanog samopouzdanja oni odustaju. a krivac su im po pravilu menadžeri.

Da li su svi milenijalci isti i mogu li se strpati u isti koš? Naravno da ne, najbolji primer su vrhunski sportisti. Uprkos tome što su okruženi istom tom tehnologijom, okruženje u kome rade ih je naučilo da bez napornog rada, velikih odricanja i strpljenja,  nema vrhunskih rezultata. Moje kolege u prvim linijama, bez obzira što pripadaju ovoj generaciji, su sve samo ne razmažene. Svako ko je barem par meseci proveo u prodaji dobro poznaje osećaj kada vam se brojači na početku svakog meseca resetuju na nulu. Ja u šali umem da kažem da je prvih 10 godina teško, posle se naviknete. Ni moja dva milenijalca, ćerka Jelena i sin Vladimir, ne mogu se pronaći u gornjim opisima. Da budem precizniji, Jelena od pre 18 meseci kada se desilo čudo.

Dakle, ovo su moja ćerka Jelena i sin Vladimir. Milenijalci po godini rodjenja, Vladimir ’92, Jelena ’94.

Oboje imaju sopstvena primanja i nisu na grbači roditelja, Vladimir je asistent na Elektronskom fakultetu u Nišu, dok se Jelena, kao i njen tata, bavi prodajom i radi za američku kompaniju Effy na prodaji dijamantskog nakita na MSC kruzu. S obzirom da se većina mojih čitalaca bavi prodajom i liderstvom u prodaji, Vladimir nam za ovaj post neće biti inspiracija, već Jelena.

Jelena je po karakteru osoba koja nema preteranu toleranciju na autoritete,  ima svoj stav i iznosi ga bez pardona, otresita je i poprilično tvrdoglava, ujedno je izuzetan prijatelj, spremna da podeli „poslednje parče hleba“ sa svojim drugovima, voli da u društvu bude čuta i voljena. Obično je inferiorna i nezainteresovana, osim za stvari koje su njoj bitne- onda je najupornije stvorenje na planeti. Ovako Jelena izgleda kada je zainteresovana i kada joj je mnogo stalo.

U pitanju je video klip za potrebe intervjua za posao u kompaniji u kojoj trenutno radi.

Ovako izgleda Vladimir kada posle par čašica pomaže svojoj sestri u njenoj misiji.

Osim opisanih osobina Jelena ima izuzetan instinkt za prodaju, inspiriše je dostizanje ciljeva, voli da bude najbolja i da dobija javna priznanja. Ovo nije čudno, s obzirom da se čitava porodica Mitić oduvek bavila prodajom, kako muški tako i ženski deo familije, i da su pojedini članovi porodice otišli u penziju kao profesionalni prodavci. Jelena se pre samo 18 meseci potpuno uklapala u navedene opise milenijalaca sa početka teksta. A onda se desilo čudo. Da budem precizniji, desio se Nikola Trajkovski, Jelenin dugogodišnji momak.

Nikola, koji je takodje pripadnik navedene generacije, je poprilično samostalan i od malena nezavisan od roditelja. Naime, Nikola je rešio da počne da u svom životu zaradjuje više novaca od svojih vršnjaka, a jedna od opcija je bila rad u prodaji na kruzeru. I tako se Nikola otisnuo na more, trbuhom za kruhom, a Jelena ostala kući da pati. Bilo je pitanje trenutka kada će se Jelena pojaviti pred vratima sa, po mišljenju mnogih, suludom idejom da se i sama oproba u prodaji na nekom od kruzera. Nikola je uspešno odradio svoj prvi ugovor, odmarao dva meseca, kada se Jelena pojavila sa pomenutom idejom. U porodici je nastao haos, zabrinuta lica ukućana, osim jednog. Da se razumemo, lagao bih kada bih rekao da kao otac nisam bio zabrinut, tim pre kada sam shvatio da će Jelena prvi ugovor morati da odradi sama, bez Nikole, jer je to pravilo kompanije, ali sam znao koja je cena te zabrinutosti. A cena je životno iskustvo, nešto što mi kao roditelji nismo mogli da joj pružimo ili nismo želeli, jer smo se ponašali kao prosečan roditelj milenijalca. Sve je bilo savršeno za njeno konačno sazrevanje: multinacionalno okruženje, različiti jezici i kulture, daleko od udobnosti svog doma, bez roditeljske zaštite, rad sa puno samopregora, striktna pravila ponašanja, ugovor kojim je predvidjeno plaćanje penala ukoliko odustanete i, povrh svega, ostvarivanje targeta kao ultimativni cilj. I nije ovo bio jedini izazov kada je Jelena u pitanju. Mojoj ćerci orijentacija u prostoru nije baš jača strana. Navešću vam samo jedan od primera. Naime, ja stanujem kod Arene, kula šoping mola Ušće se vidi kada izadjete iz mog ulaza i nalazi se na razdaljini od 1km. Da biste do njega došli, potrebno vam je da samo jednom promenite pravac kretanja na bul. Mihajla Pupina. Ipak, prilikom svakog dolaska kod mene u goste, usledi čuveno pitanje kako da dodje do Ušća :-). Možete sada zamisliti Jelenu na ogromnom kruzeru i lukama po belome svetu. Za Vladimira i mene, najbitnije je bilo da je ukrcamo na kruz, te tako odlučismo da je lično dovezemo u Marsej i pobrinemo se za njeno ukrcavanje…
 
 
Nastaviće se …

6 thoughts on “Tiha voda breg roni”

  1. Moram priznati da imam puno iskustva sa milenijalcima u poslednje vreme u poslovnom okruženju. Moj zaključak je da pored svega što je navedeno i karkteriše novu generaciju oni su fenomenalni. Ako im posvetiš dovoljno vremena, daš prilike, redovna komunikacija o uspesima i mogućim unapređenima dobijaš neverovatnog kolegu koji može mnogo da doprinese.
    Traže više pažnje i izazova ali su ekstremno kreativni i uče nas da vreme koristimo na pravi način. Ne ostaju mnogo duže na poslu, pronalaze odlične načine da se radi pametnije, a manje.
    Iskreno sa svojih 42 pružam im dosta iskustva i znanja ali je to uzajamna korist jer mnogo učim od njih!

    1. Najveća greška koju možete učiniti kada su milenijalci u pitanju je da pokušate da ih oponašate ili im se dodvoravate. Izuzetno su inteligentni i umeju da razaznaju dobru od loše namere. Što se pažnje tiče apsolutno se slažem.

  2. Najinteresantniji deo je vase zapazanje kao roditelja, jer i ja sam „dete“ koje je otislo na kruzer (u prosloj deceniji). Sada je taj deo zivota iza mene, ali je umnogome uticao na moj razvoj i ostavio trag u formiranju licnosti kako privatno, tako i poslovno. Za takve odluke i korake je potrebna pre svega hrabrost, velika inspiracija i motiv.
    Rad na kruzeru je neprocenjivo iskustvo (da se vratim unazad opet bih isla tim putem), ali je opasno ako postane nacin zivota, svaki mornar bi trebao prepoznati taj trenutak.
    Ko radi na kruzeru (ali radi, ne mislim na pojedince koji odu pa jedva izguraju ugovor, eventualno dva i samo hvataju krivine)
    taj moze da radi i podnese bilo koji posao na kopnu! Tvrdim!
    Jednom mornar, zauvek mornar ⚓🌍❣️

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *