Ovaj blog posvećujem svom prijatelju, drugu i bratu prof. dr Goranu Djordjeviću, čoveku koji mi je jednom davno pomogao da spoznam sebe, a koji je preminuo u trenutku kada sam blog napisao. Pomogao je meni i generacijama studenata kojima je bio profesor a medju kojima je i moj sin Vladimir. Neka mu je večna slava!
Nekada davno, sva ljudska bića bila su bogovi, ali su tako zloupotrebili svoje božanstvo, da je vrhovni Bog Brama, odlučio da im ga oduzme i sakrije ga tamo gde ga nikad neće naći. Pitanje je bilo gde sakriti njihovo božanstvo. Zato je Brama sazvao savet bogova kako bi mu pomogli da odluči.
„Hajde da ga zakopamo duboko u zemlju“, rekoše bogovi.
Brama odgovori: „Ne, to ne valja, jer ljudi će kopati zemlju i naći će ga.“
Onda bogovi predložiše: „Da ga potopimo u najdublji okean?“
Brama se nije složio: „Ne, ni tamo“, reče, „jer će oni naučiti da zarone u okean i naći će ga.“
Bogovi će na to: „A da ga odnesemo na vrh najviše planine i tamo sakrijemo?“
Brama je na to odgovorio: „Ne, ni to nije dobro, jer će se vremenom popeti na svaku planinu i opet će preuzeti svoje božanstvo“
Onda bogovi odustaše i rekoše: „Ne znamo gde da ga sakrijemo, jer izgleda ni na zemlji, ni u moru, nema mesta do kog ljudska bića neće stići.“
Brama je onda rekao: „Evo šta ćemo. Sakrićemo njihovo božanstvo u najdoblji deo njihovog sopstvenog bića, u srce, jer ljudi se nikad neće setiti da traže u svom srcu.“
Svi su se bogovi složili da je to savršeno skrovište, te tako učiniše. I od ovog vremena, ljudi su prošli zemlju uzduž i popreko, kopali, ronili, peli se i istraživali, tražeći nešto što je već bilo u njima.
Indijska mudra priča.
Jedan od principa svih škola misterija je samospoznaja. Iznad ulaza u Apolonov hram u Delfima možemo pročitati poznate reči: “Čoveče, spoznaj samog sebe”. Sa druge strane, na unutrašnjoj strani tih vrata stoji natpis: “I spoznaćeš svet i Boga”. Neki drugi prevodioci veruju da to znači: “I spoznaćeš da si sam Bog.“
O samospoznaji su pričali i Hindusi, Buda i čuveni grčki filozof Sokrat koji je izjavio:
„Samo spoznaja koja dolazi iz unutrašnjosti predstavlja istinsku spoznaju“.
Sokrat je smatrao da niko, pa ni on sam, ne može nikoga ničim naučiti, već mu može samo ukazati i pomoći da spozna istinu u samom sebi. Za sebe je tvrdio da je majeutičar, čiji je zadatak da ljudima pomaže dopreti do istine u njima samima, a ne učitelj.
Da li vam se sve ovo čini poznatim? Ako ste pravi lider i uz to posedujete jake koučerske veštine, ove mudrosti koristite u svakodnevnom razgovoru sa svojim ljudima, mentijima i prijateljima.
Upravo sam sve ovo pokušao da implementiram, na jednoj od grupnih sesija sa svojim menadžerima. Njima sam dodelio ulogu grupnog koučera, dok sam sebi dodelio ulogu onoga ko će biti koučovan. Dozvolio sam im da zadju duboko u moje srce i moje misli, da razumeju šta me tišti, frustrira, te sa kojim mislima svake noći ležem i ujutru ustajem.
Na kraju čitave sesije konstatovali smo da nam eksperiment nije uspeo, jer koučing sesija nije postigla nikakav efekat na mene. Ipak, za neke od njih je bila više nego uspešna, što mi je i bio skriveni cilj, jer su se na osnovu svega iznetog, pojedini ozbiljno zamislili i zapitali koja je njihova uloga u svemu onome o čemu sam pričao. Ono što su mi svi do jednog priznali, je da im se mnogo svidja način, na koji su od mene kroz sesiju, postavljajući mi pitanja dobili feedback na svoj rad.
Sigurno se pitate, kako znam za koga je bio uspešan, a za koga ne? Jednostavno, po govoru tela i pitanjima koja su mi postavljali. A koliko sam bio u pravu, pokazali su njihovi postupci u narednim danima nakon ove sesije. Razlog delimičnom uspehu ove sesije leži u tome što je bila grupna i potvrda zbog čega se koučing radi 1 na 1. Drugi, još bitniji, leži u Indijskoj priči sa početka bloga, da će ljudi preorati zemlju uzduž i popreko, preplivati mora, preroniti okeane, tražeći nešto što leži u njima samima. Zato se nemojte čuditi, kada vaši saradnici razloge za odredjene izazove uvek traže u lošoj karmi, spoljnim faktorima, na koje oni nemaju uticaja, ili što je uobičajeno u drugim ljudima. Jedan od mojih menadžera je čak u šali, ovaj pristup patentirao izrekom: „Svaki dobar menadžer nadje dobar izgovor zbog čega nešto ne valja, a da to nije on sam.“ Moj odgovor je bio, da onaj ko je dobar u smišljanju dobrih izgovora, obično nije dobar ni u čemu drugom 😁. I sve bi ovo bilo jako simpatično, da ne postoji gorka istina, da pogled u pogrešnom pravcu neće nikada rešiti izazov, već jedino hvatanje u koštac sa pravim izvorom problema, pa makar on ležao i u nama samima.
Imajući sve ovo u vidu, postavlja se pitanje zašto okrećemo glavu kada sve ovo znamo? Postoje jako pragmatični razlozi, prvi je jer ne želimo da se suočimo sa svojim demonima, jer nam se slika u ogledalu nas samih uopšte ne dopada, jer se bojimo da ćemo postati ranjiviji, jer znamo da je proces sagledavanja i menjanja jako dugačak i bolan, jer na kraju nismo ni svesni sebe samih. Ja bih na ovo dodao još jedan bitan razlog, a to je da ovo nismo u stanju da uradimo sami, već da nam je potrebna pomoć, pomoć od onoga kome je glavna rola u njegovom opisu posla da nam pomogne, pomoć našeg lidera.
Kako bih vam ovo još više približio, uzeću sebe kao primer. Ukoliko pitate ljude koji saradjuju sa mnom, da me opišu u jednoj rečenici, skoro svi će vam reći da imam izuzetnu strast za poslom, da sam komunikativan, druželjubiv, otvoren i kreativan. Jednom rečju – divna jedna osoba 😁. Ono što vam neće reći, a što svi koji saradjuju sa mnom misle, je da sam poprilično impulsivan, što je posebno izraženo u kriznim situacijama, kada oponiram nečijem mišljenju i želim da se mišljenje ritejla uvaži.
Kao što vidite, ja sam svoje slabosti poprilično svestan, ali mi je jako dugo trebalo da se sa istom suočim. Ono što mi je posebno bilo teško da shvatim, kako je moguće da ova „sitnica“, kod nekih ljudi izaziva mnogo veću negativnu reakciju, nego sve ono pozitivno što sam o sebi napisao na početku. Tu dolazimo do one čuvene rečenice iz predhodnih postova, da svaki lider treba da se prilagodi svojim saradnicima pojedinačno, pre nego li očekuje da se svi prilagode njemu. Mi često nismo svesni, koliko pozitivnih reakcija izazivaju sitnice koje činimo za naše ljude, a koje su nama uobičajene i minorne, kao i koliko negativih reakcija izazivaju naši postupci, čak i ako su uradjeni u najboljoj nameri. Nego, da se vratim na moju impulsivnost. Kroz sve ove godine menadžerskog rada, ja sam toliko opravdanja našao za svoju impulsivnost, da vi to ne možete ni da zamislite, od toga da to nije impulsivnost, već samo strast za poslom, da za nekog ko vodi ritejl sa ovako glomaznim timom, ovo je čak i željena osobina, pa sve do toga da ni jedna inicijativa niti glas ritejla, se ne bi čuo u organizaciji, da nemam ovo osobinu. Nikada se nisam ozbiljno pozabavio uzrokom ovog mog ponašanja. A uzrok, kao i većina uzroka ponašanja, ne leži niti u mom poslovnom okruženju, niti je skorijeg datuma, već zadire duboko u prošlost i moje detinjstvo. Sećate se priče sa zadnjeg posta o okruženju koje kreira kompanija, kompanijskom kulturom, a i kulturom koju kreira sam lider, u okviru svog tima. Upravo je okruženje to nešto, što će kreirati modele ponašanja unutar korporacije, tima, porodice. Što se mog slučaja tiče, sama činjenica da sam rodjen u Nišu, gde žive veoma emotivni ljudi sa vrelom južnjačkom krvlju, negde opredelila moje ponašanje. Uz to, porodično okruženje, gde je ta emocija pojačana do maksimuma, gde svi glasno govore, pa se morate izboriti sopstvenim glasom, da se vaši stavovi čuju i poštuju, faktički je glavni izvor impulsivnosti. Zapravo, svi u mojoj porodici i bližoj okolini, poprilično su strastveni i impulsivni. Kada je nešto toliko duboko ukorenjeno u prošlosti, naravno da se teško menja u sadašnjosti, ali sve dok postoji samospoznaja, šanse su mnogo veće nego na početku priče.
Da rezimiramo priču. Do samospoznaje, koja je osnova rešavanja mnogih problema, jako je teško doći samostalno, te je neophodna pomoć lidera. Jedino spoznaja, koja dolazi iz sopstvene unutrašnjosti, predstavlja istinsku spoznaju, što automatski odredjuje ulogu lidera – inicijatora i ničega više. Kada je jedan Sokrat, za sebe tvrdio da nije učitelj, nemojte ni vi kao lideri, tu ulogu pripisivati sebi. Sam proces je jako dugačak, a uzroci problema leže mnogo dublje, nego što nama kao posmatračima izgleda, poput ledenog brega na koji se nasukao tada nepotopiv brod – Titanik.
U svojim blogovima često pominjem Simona Sineka, citiram delove njegovih motivacionih govora, svojim saradnicima neretko poklanjam njegove knjige. Ukoliko želite da saznate, zbog čega sam toliko fasciniran njegovom ličnošću, pogledajte ovaj video https://youtu.be/CZx4DTglHJc koji sadrži pet prostih saveta kako da budete uspešniji kao lider, kao i u svom životu uopšte. Obratite posebnu pažnju na savet broj 2, koji govori o temi bloga koji ste upravo pročitali, kao i savet broj 5, koji se prožima kroz sve moje blogove koje sam do sada napisao.
I za sam kraj, iskoristio bih priliku, da se zahvalim svom vernom čitaocu koji se pod ovim pseudonimom i potpisuje u komentarima na moje blogove i koji me je inspirisao za blog koji ste upravo pročitali. Takodje, pozvao bih vas da pratite primer ovog čitaoca i priključite se komenterisanju i razmenama mišljenja, kao i da pročitate njegove komentare, jako su poučni.
Vrlo dobro napisano,svaka čast!
Iskreno, najbolji blog do sada. Meni, kao „ljubitelju istrazivanja ljudske duse“ je ova tema posebno zanimljiva i samo inspirise dalje…
Sam pocetak bloga je jako iskren i dirljiv, naracito ako si poznavao coveka koji je bio inspiracija za ovaj blog.
Neka pociva u miru!
Pozdrav Gorane, neću te zaboraviti
Moje saucesce za vaseg prijatelja i ucitelja…
Napokon novi blog. Oteglo se, cekalo se, ali je vredelo. Odlicna tema. Ozbiljna, i teska. Teska jer nije lako priznati sebi svoje mane. U zivotu uspehe pripisujemo licno sebi, a lose stvari dajemo na teret sudbini… To govori koliko smo tasti i nespremni da kritikujemo sebe. Ni ja nisam spoznao sebe u potpunosti, negde se i bojim da „zavirim“, a neke stvari saznamo o sebi tek u nekim sitacijama…
Sumnjam da su vasi lideri spoznali sebe. Mozda najvise spoznajemo sebe mi u pesadiji, u shopovima, jer ipak imamo previse „lidera“ iznad nas. Shop lideri, pa regionalni lideri, pa head-ovi… Slozicete se prolazimo debelo sito. Ali neka, to neke od nas jaca, a neki oguglaju pa ih briga. U svakom slucaju, izvlacimo neku korist.
Ja bih pod spoznaju samog sebe podveo i integritet lidera. Zamislite lidera koji svoje prezentacije i sastanke otvara sa „touch“ salom, „jeste da ja nemam blog, ali ipak…“.
Medjutim ono cega nije svestan je da tom salom gubi integritet kod nas pratioca. Osetimo taknutu sujetu, mozda i blagu nemoc, i samim tim vise nije lider. Nije bastion za koji se mozemo uhvatiti ako nam zatreba. Sam sebe je diskreditovao u ocima svojih ljudi.
Ili neki drugi lider iz vaseg okruzenja koji ne drzi do svoje reci, ili „iskrivi istinu“ jer mu to tako odgovara…
Nametnuta uloga lidera u korporaciji cesto se naziva sef. Kad ste zadnji put imali tajno glasanje pesadije ko ce da im vodi regiju? Ko ce da bude lider, koga vide na to mesto? Iznenadili bi ste se koliko ste promasili u pojedinim izborima. Vecina ljudi oko vas ima jak selfmarketing. Pravi lider to nema, njega drugi izdizu i daju mu na znacaju… Pravog lidera, ljudi izaberu jer se on namece svojim integritetom, neustrasivoscu, znanjem, vedrinom i pozitivnoscu… Mogu da nabrajam vrline koje krase lidera, ali selfmarketing to nije. Sefovi imaju dobar selfmarketing. I nisu spoznali sebe verujte mi, jer bi prilikom svake hvale sebe, znali da pretjeruju. Inace moj naziv nas u shopovima, pesadija, nije pogrdan, vec naprotiv, govori o tezini i uticaju nas na celu bitku koju vodimo za kompaniju. A nijedna se bitka nije dobijala bez brojne i dobro obucene pesadije. Menja se vlasnik kompanije uskoro. Nadam se da ce razumeti bolje nego prethodnik da shopovi moraju da su na optimalnom nivou, jer niti bi Makedonci, ni Rimljani, ni Napoleonovi francuzi… osvojili i napravili neizbrisiv trag da nisu imali brojnu i obucenu pesadiju.
Sto se tice vaseg dela teksta da ste impulsivni, da , uvideo sam licno to par puta. Iskreno, vodite veliki aparat ljudi, brinete o hlebu svih nas, i nekada kao vojskovodja morate doneti odluku na precac. Mi koji vodimo male timove, moramo biti hladne glave. Ne smijemo impulsivno reagovati jer ipak smo im rool model. Niste rool model ljudima u shopi ni vi ni regionalni. Vec mi, lideri poslovnica. Kad je los mesec, kad je pritisak na rezultat, kad je promena u kompaniji oni gledaju nas, „citaju“ nam lice, vode se nasim ponasanjem. Pa samim tim mi moramo da pokazemo hladnocu i razboritost. Dosta puta kazem da nisu korisnici ti koji cine tezinu u ovom poslu, vec ljudi koji se oslanjaju na nas, i ljudi na koje se mi oslanjamo…
Oduzio sam.. Nadam se da sledeci blog necemo cekati ovako dugo. Ocekujem da cete mi spremiti jednu knjigu koju dajete vasim saradnicima, pa neka me ceka…. Ipak sam i ja vas saradnik, doduse malo nizi. 🙂 Rado bih je procitao.
Na kraju da zavrsim tekst onako kao sto vi zavrsavate mailove. Ziveo Ritejl!!!
Dragi saradniče😁 pre nego li ti dam odgovor na neka od pitanja voleo bih da razjasnimo jednu stvar. Za mene ne postoje niži ni viši saradnici, niti manje vredniji i više vredniji ljudi. Ja se nisam rodio kao direktor i iskreno se nadam da neću ovaj svet napustiti kao direktor ( jer bi to u ovom drugom slučaju značilo iznenadnu smrt). Zahvalan sam životu koji me nije nimalo mazio već naterao da ovladam različitim veštinam. Osim prodaje, bavio sam se grafičkim dizajnom, servisiranjem mobilnih telefona, šivenjem, postavljanjem računarskih mreža, bio profesionalni vojnik, oružar, radio u helikopterskoj jedinici kao mehaničar itd. Moja omiljena izreka je: „Kad se penješ stepenicama uspeha, uvek pozdravi one koje sretneš, jer ih možeš opet videti kad budeš silazio“ i trudim se maksimalno da je poštujem. Nemoj da ovo shvatiš kao self marketing već moja duboka ubedjenja. Mnogo si tema pokrenuo, što svakako nije negativno već naprotiv, potreban mi je novi blog da adresiram sva, verovatno i hoću. Ono što nisi, je jedna od bitnih liderskih veština a to je hrabrost. Hrabrost da istupiš i iskažeš svoje mišljenje i čvrsto braniš svoje stavove. Ti si odabrao da to radiš anonimno, što je svakako bolje nego ćutati ali ti ne daje mnogo izbora, od bloga do bloga u nadi da ćeš do nekoga da dopreš i nešto da promeniš. Moram da ti priznam da si i u tome delimično uspeo, jer su tvoji komentari javno čitani i komentarisani na sastanku regionalnih menadžera. Pitanje je, šta ti imaš od toga i da li će to išta promeniti? Ukoliko želiš da uradiš nešto za sebe ja te pozivam da se pridružiš mom mentorskom pulu koji već postoji i u kome se nalaze kolege iz različitih kanala i divizija naše kompanije u Crnoj Gori i Srbiji. To će ti omogućiti da ti ja lično budem mentor i koučer, da dobiješ širu sliku i razmeniš mišljenje samnom po svim mogućim pitanjima. Ukoliko iz bilo kog razloga želiš da ostaneš anoniman, iskren da budem ja ih ne prepoznajem, nemam ništa ni protiv toga. Knjiga te svakako odavno čeka, mogu da ti je uručim lično, a mogu i poštom na koju god adresu želiš. Neka bude tvoja volja.