Sistem vrednosti za srećan život

Crtice iz Istanbula

Lakim korakom se upuštam u pisanje teksta namenjenom publici koja, uglavnom, nije iz industrije u kojoj ja radim. Nisam samouverena, već volim izazov i avanturu, a strahove sam ostavila negde, ne mogu se setiti gde.

Čvrsto verujem da, kada o nečemu govoriš, nije važno ko si i kakve si sjajne poduhvate napravio u karijeri, važno je ono što imaš da kažeš, pa se zato neću posebno predstavljati.
Ono što smatram da je važno reći je da dolazim iz industrije informacionih tehnologija i da ću sa vama podeliti neke od svojih vrednosti i uverenja, na osnovu kojih donosim odluke u poslu i životu. Mislim da je zanimljivo videti da li se, i koliko ova uverenja razlikuju od vaših.
Bez brige, neću pisati ozbiljan članak, ispričaću vam priču o Istabulu. Svaki podnaslov je jedno uverenje a svaki paragraf je crtica iz grada, prelepog i silnog.

Važni su ljudi

Svi mi, koji čitamo ovaj blog, znamo da je najlepši grad u Turskoj, Antalija. Tako kaže moj brat i ja se slažem sa njim, zato što mi je brat i volim da mu udovoljim. Šta me briga 😊.
Istina je da ja stvarno u to verujem, dok ne dodjem do Bosforskog mosta. Tada pukne pogled na Istanbul i sve se menja. Nije važno ko je u pravu, važni su ljudi.
Istanbul je u mom srcu i ja sam, baš kao i Milan, našla mesto na planeti koje mi toliko znači. Ne znam da li je on uticao na moje vidike, da otvorim još neki prozor u glavi, gledam šire i tražim od života više. Ono što znam, je da se ovakve svari dešavaju samo i jedino izmedju ljudskih bića, bez obzira da li dele genetiku.
U mom digitalnom svetu uvek je prisutno mnoštvo alata, frejmvorka, raznih digitalnih besmislica ali i pametnih stvari. Sve mi to pomaže, ubrzava me i unapređuje moj rad, i sve to nema nikakvog smisla ako se ljudi ne razumeju.
No da se vratimo na priču, Milan ima Antaliju a Ana ima Istanbul.

Slušati sebe

Nikada ranije nisam razmišljala o Istanbulu na neki poseban način. Znala sam o njemu ono što većina ljudi zna. Godine 2022 sam odlučila da ponovo malo putujem i na listi su se ređale uobičajne destinacije, kao što su Barselona ili Firenca. I danas, dok pišem ovo, ne znam kako se Stambol ušunjao u moju glavu. Sećam se samo da sam se pitala odakle mi taj grad, otkud sad to? Nisam se opirala ali mi jeste bilo čudno da u istraživanju i planiranju, internet pretraživač uvek nekako skrene na Carigrad.
– “Idi kad te zove!”- rekao mi je prijatelj.
I otišla sam.

Izloži sebe nepoznatom

Izlazak iz konfort zone počeo je kad sam zakoračila u svoj Istanbulski stan, u srcu Beyoğlu-a, u istorijskoj zgradi, moderan i uređen kao da sam kod Orhana Pamuka u gostima. Na stolu je stajalo obaveštenje o zatvaranju prozora jer su mačke slobodne da ulaze, a napolju je hučao grad.

Zdravo Istanbule, ko si ti?

Volim da putujem sama, da se izbacim iz uobičajnog konteksta. Ako otputujem sa prijateljima, pričaćemo srpski i birati teme koje su nam ionako zajedničke.
Tih prvih dana stizala su pitanja iz Srbije, kako izgleda, kako mi se čini, kakav mi je kraj? Na sva ta pitanja, mozak mi je ostajao blokiran, nisam umela da odgovorim usled mnoštva novih uticaja i senzacija oko sebe. Trebalo mi je nekoliko dana da naučim da se krećem po strmim ulicama pretrpanim ljudima i saobraćajem. Osećaj je kao da si stalno na festivalu. Nisam donosila odluku da li mi se to sviđa i nije me nerviralo. Htela sam da uđem u to.

Pripadati

Merhaba! Hoş geldiniz!*
Naučila sam nekoliko uobičajnih fraza na turskom jeziku i jos neke kulturološke gestove, da nekog ne uvredim i da se lepo ponašam.
Niko me nije naučio da će me po prvom izlasku iz stana, ljudi iz ulice ponuditi čajem a zatim sesti za mali sto, tu na ulici gde sedi komšiluk, u nameri da me upoznaju. Gde sam, šta sam, čija sam?
Do kraja mog boravka imala sam utisak da cela mahala pazi na mene, da li mi nešto treba i kako se osećam. Bila sam njihova.

Odbaciti predrasude

Misao, da sam sama žena u islamskom svetu mi je stajala u glavi. Nisam se bojala ove misli niti joj dala da utiče na mene, ali je bila prisutna. Volim prave stvari pa zaobilazim turistička mesta, kao i ona koja su malo luksuzna. Biram mesta i kafane gde ide radni narod, gde se sastaju obični ljudi ili odvede porodica na ručak.

Kafana ‘Baran’ nosila je sve preporuke mojih komšija i bila je blizu. To je oveća kafana, lepo sređena, uredna, sa turšijom kao dekoracijom, gde čitavo osoblje čine samo muškarci. Ovakva atmosfera mi je bila neobična čitavih dvadeset sekundi, jer čim su me ugledali na vratima, postala sam sestra. Nisu dozvoljavali da sedim za stolom koji je uz ulicu, iako su to jedini mali stolovi, stolovi za jednog. Uvek su me postavljali za veliki sto i bilo mi je malo neprijatno, a opet nekako drago. Meni se nije služilo vec spremljeno jelo, za sestru spremaju sveže. Trčali su noseći mi ajran, jer su njihove ćufte nemoguce ljute a ja sam morala da probam uprkos upozorenjima. Posle smo se šalili za te ćufte.

I tako svaki put, na svakom mestu, isti tretman.

Biti otvoren i biti svoj

“Biti Slobodan, biti samo svoj” su stihovi pesme koja pripada mojoj generaciji. Bila sam uverena da ja živim te stihove. Radeći sa generacijama Milenijalaca i Z, shvatila sam da su me ipak oni naučili da te stihove i primenim.
Zato hvala mladim generacijama što nisam izgubila dane u zagušljivim muzejima i kilometre posećujući mesta koja se ‘podrazumevaju’. Ništa se ne podrazumeva.
Volim savremenu umetnost, pa sam na takva mesta i odlazila. Galerije moderne i digitalne umetnosti ostavljaju bez daha. Klubovi sviraju neku ‘world’ muziku koju nigde nisam čula.
Na jelovniku čitam da se ‘Caeasar’ salata zove ‘Salata sa piletinom’, dabome budi svoj.

Contemporary Istanbul, Izožba
Tersane, Istanbul

X Media Art Museum
Muzej Digitalnih i novih medija, Istanbul

Priznate istine nisu uvek tvoje istine

Cihangir je boemski deo grada, pun neobičnih kafića, antikvarnica i prodavnica lokalnih dizajnera. Tu je i muzej Orhana Pamuka. Ovaj veliki pisac i nobelovac napisao je knjigu ‘Istanbul’ o svom rodnom gradu i detinjstvu. Ušla sam u muzej, pronašla knjigu utisaka i napisala:

“Dragi Orhane Pamuče,
Volela bi da znam, čoveče dragi, zašto si ovaj grad pun života, strasti i radosti opisao najmračnijim recima?
-Ana Hanım”**
Zaista, ništa u toj knjizi ne liči na Istanbul koji sam upoznala čak i ako se uzme u obzir da pokriva period sredine 20. veka. Žao mi je Orhane, neću te čitati. U Cihangir sam se, naravno, opet vratila nekoliko meseci kasnije.

Muzej ‘Nevinosti’, Orhana Pamuka – Cihangir, Istanbul

Pomerati granice

Turski jezik mi je bio zanimljiv zbog svoje vokalne harmonije. Melodičan je i ponekad me podseća na niški dijalekt. Počela sam da ga istražujem zato što se kultura naroda lepo upoznaje kroz jezik.
Od nedavno pohađam kurs turskog jezika, na intitutu Yunus Emre, ovde u Beogradu. Lekcije koje dobijam su ozbiljne i teške i to je ono što mi se sviđa. Važan mi je taj mentalni stimulans, stalni apgrejd sistema 😊

Biti blesav

Mačke nisu zaštitni znak Istanbula, one poseduju taj grad. Ono obaveštenje u stanu nije bilo bez razloga, Istanbulske mačke bi zaista ušetale kroz prozor, kao u svoju kuću i smestile se gde im je drago. Sede u izlozima trgovina, na stolicama restorana, leže pored mora, gledaju te sa krovova kuća. Turisti su uglavnom oduševljeni, slikaju ih, dozivaju, hrane, ali pazite – to nisu domaće mačke koje potrče da se igraju kad zavrtite kanap. Ne, ovo su ulične mačke, samostalne i svesne da ste vi u njihovom gradu. Potpuno je luda ta priča sa mačkama, ali Istanbul ne bi bio to što jeste bez njih.