Poučna priča:

Jednom davno sve boje sveta su započele svađu. Svaka je tvrdila da je baš ona najbolja, najvažnija, najkorisnija, najomiljenija
Zelena reče:
«Jasno je da sam ja najvažnija. Ja sam znak života i nade. Izabrana sam za travu, drveće, lišće… Bez mene, uginule bi sve životinje. Bacite pogled na prirodu i videćete da mene ima najviše.»
Plava je prekinu:
«Ti samo misliš na zemlju, ali uzmi u obzir nebo i more. Voda je izvor života, pomoću oblaka iz plavog mora, nebo daje prostor, mir i vedrinu (spokojsto). Bez mog mira vi biste bili mahnita tela.
Žuta se zakikota:
«Vi ste tako ozbiljne. Ja donosim smeh, radost i toplinu u svet. Sunce je žuto, mesec je žut, zvezde su žute. Svaki put kada pogledaš suncokret, celi svet počinje da se smeši… Bez mene ne bi bilo zabave.»
Narandžasta je bila sledeća koja je zasvirala svoju pesmu:
«Ja sam boja snage i zdravlja. Možda sam retka, ali sam dragocena, jer služim unutrašnjim potrebama ljudskog života. Ja nosim sve najvažnije vitamine. Setite se samo šargarepe, narandži, dinja, ploda manga… Ja se ne povlačim sve vreme okolo, ali kada ispunim nebo za vreme izlaska ili zalaska sunca, moja lepota toliko blješti, da niko ni na jednu od vas ne pomisli.»
Crvena više nije mogla da izdrži. Viknula je:
«Ja sam vladar svih vas, krv života. Ja sam boja opasnosti i hrabrosti. Voljna sam boriti se s razlogom. Mogu zapaliti krv. Bez mene bi zemlja bila pusta kao mesec. Ja sam boja strasti i ljubavi, crvene ruže i maka.»
Purpurna se digla do svoje pune visine. Bila je visoka i govorila je sa velikom pompom:
«Ja sam boja vladanja i moći. Kraljevi, čelnici, vladike – uvek su me birali, jer ja sam boja autoriteta i mudrosti. Ljudi me ne pitaju, nego slušaju i pokoravaju se.»
Indigo je govorila najtiše od svih, ali vrlo odlučno:
«Zamislite mene! Ja sam boja tišine. Jedva da me primete, ali bez mene sve ste vi suvišne. Ja zračim misao, sumrak i dubine. Trebate me za ravnotežu i kontrast, za molitvu i unutrašnji mir.»

I tako su se boje nastavile hvaliti, svaka uverena da je ona najbolja. Njihova svađa postajala je sve glasnija.
Odjednom bljesnu sjajna bela svetlost, začu se grom i prasak. Poče jaka kiša. Sve se boje skupiše od straha i stisnuše jedna uz drugu.
Kiša progovori:
«Vi, glupe boje, borite se među sobom! Svaka pokušava vladati nad ostalim. Zar ne znate da vas je sve Bog stvorio? Svaku za svoju posebnu svrhu, jedinstvenu i različitu. On voli sve vas. Uhvatite se za ruke i pođite sa mnom. On će vas prostrti preko neba u velikom luku boja kao podsetnik da vas sve voli i da možete živeti zajedno i u miru. Obećava da je On sa vama, znak nade za sutra.»
I tako svaki put kada Bog koristi jaku kišu da opere svet, on stavlja na nebo dugu. Kada je vidimo, setimo se da treba ceniti i druge ljude!

Bio je utorak 6.novembar, bilo je poprilično hladno i naizmenično je duvala jaka Košava. Marakana, dva sata pre početka utakmice, bila je još uvek prazna, izuzimajući Severnu tribinu gde su je Delije skoro skroz popunile. Neka čudna energija se osećala u vazduhu. Kasnije sam to i prokomentarisao sa prijateljem i zajednički zaključak nam je bio da je atmosfera na stadionu uvek bolja kada je hladno. U tom trenutku mi misli odlutaše i setih se dogadjaja iz marta-aprila prošle godine.

Sedeli smo u kafiću u Nišu, prekoputa hale Čair, koji je omiljeno mesto okupljanja niških sportista. Milan Stojković Stojke, kapiten našeg odbojkaškog tima iz Niša, i njegova ekipa, uglavnom sportista, legenda FK Radničkog Radoš Bulatović, moja lepša polovina i moja malenkost, smo sedeli i ćakulali. U jednom trenutku pojavio se momak moje visine u sivoj dukserici, sa kapuljačom na glavi, pozdravio se sa svima i predstavio se kao Milan. Dok je prilazio, zaličio mi je na jednog od momaka iz Niša, sa kojim nikako ne bih želeo da sedim za istim stolom. Čim je progovorio shvatio sam da nije iz naših krajeva, već negde sa severa Srbije, iz Vojvodine. U jednom trenutku naš domaćin Stojke se nagnuo prema meni i upitao me: „znaš li ko je ovo?“-kaže: „Ovo je onaj igrač Zvezde, Milan Pavkov, drugi strelac lige, na pozajmici u Radničkom.“ Na sam pomen Zvezde otvorile su se razne zajedničke teme, krenula je šala i osećao sam se jako prijatno u društvu ovih mladih momaka, vrhunskih sportista koji su ceo svoj život posvetili sportu. Ukoliko mislite da mnogo radite, da vam je posao naporan, da se zbog posla odričete mnogo toga u životu, počnite da se družite sa profesionalnim sportistima i shvatićete šta znači napor i odricanje.

Nego, da se vratimo na našu malu družinu. Kako to obično biva kada je dobro društvo, u jednom trenutku smo ogladneli i svoje druženje nastavili u kafani. Znate onaj osećaj kada se sa nekim ljudima prvi put vidite u životu, a čini vam se da se poznajete čitav život? U jednom trenutku, Pavkov je podelio sa nama koliko voli Niš i kakav ga osećaj obuzme kada na ulazu u grad ugleda tablu sa natpisom Niš. Od tog trenutka on više nije bio Milan Pavkov-postao je naš brat. Tako ga zovemo moj brat, moj sin, moj bratanac i naravno Stojke, koji nas je i upoznao sa njim.

Vratio se u našu Zvezdu i postao centar našeg interesovanja. Svaki put kada je ulazio u igru, a nije ulazio često, pratili smo ga sa posebnom pažnjom. Svaki njegov potez smo odobravali, besomučno se drali kao da nas može čuti. Moram da priznam, bili smo i pomalo ljuti na našeg trenera što ga češće ne uvodi u igru. Glasno komentarisali da mu se čini velika nepravda i pred svaku utakmicu zvali jedni druge i obaveštavali, da li je uopšte u protokolu ili prvoj postavi. Tako je bilo i u utorak, „brat igra od starta“ bila je poruka. A on, on je sve to vreme onako smiren i opušten vredno trenirao i čekao svoju šansu. Trenirao je i sanjao svoj san. Kada god je ulazio u igru bio je ubedljivo najborbeniji, davao je vetar u ledja svojim igračima, nije se plašio nikoga i ničega, bio pravi lider bez titule. Zbog toga je i zaradio posekotinu na glavi u Salcburgu, nosio čalmu na glavi, krv mu je tekla niz lice, gazili su ga, ali nije posustao. Ne bih da se ponavljam, o ovome sam pisao u poslednjem blogu, to je prosto trebalo doživeti. Stojke i ja smo imali tu privilegiju da to veče budemo u Salcburgu, da se sa bratom čujemo neposredno nakon utakmice, odspavamo dva sata i vratimo se nazad, jer je Stojketa čekao trening u 18h u Nišu. Toliko o odricanjima.

Za one koji ne prate fudbal, tog 6. novembra na hladnoj Marakani naš brat Milan Pavkov je svoj san dosanjao. Ne samo da je odigrao utakmicu života i dao dva gola Liverpulu, već je doživo da mu ceo stadion skandira. Malo je fudbalera Zvezde imalo tu privilegiju. Nisam plakao od sreće kada je dao prvi gol, ni kada je dao drugi, već sam suzu pustio kada je na početku drugog poluvremena čitav stadion izgovarao njegovo ime.

I nije Pavkov čudo napravio sam, napravio ga je isti onaj tim istinskih Zvezdaša, koji su svoju karijeru započeli na tribinama. U toj noći ovi momci su bili više od tima, jer je u timu igrao samo jedan stranac Ben el Fardou. Te večeri, iako nije padala kiša, Bog je nad Marakanom prosuo onu dugu iz poučne priče, sa početka ovog teksta.

A on, brat Pavkov, takav kakav je, skroman i opušten, posle ovakve utakmice, smogao je snage i svima nam odgovorio na poruke podrške.

Ako do sada niste verovali u sve ono što sam pisao u mojim tekstovima na blogu, o putu posutim trnjem, o usponu i padu, o liderima koji jedu poslednji, o putu kojim se redje ide, o plivanju uzvodno, o preuzimanju rizika za druge, dosanjani san Milana Pavkova vam je poslednja šansa da se u ovo uverite.

 

Za sam kraj, postavio bih pitanje svim liderima. Da li u vašim timovima imate nekog Pavkova? Nekoga ko je skroman, požrtvovan, ko se ne eksponira, ko vredno radi, a niste ga ubacili u prvi tim i posvetili mu dovoljno pažnje, samo zato što nije napadan i ne traži ništa. Da li nekoga ko je kvalitetan i zaslužuje više držite na klupi, jer se bojite reakcije onoga ko je odavno trebalo da završi na klupi? Da li ste svakoj boji iz vaše duge dali dovoljno svetlosti da zasija punim sjajem?

Ne znam za vas, ali ja sam pojedine primetio i planiram da postanu deo moje duge.

12 thoughts on “S one strane duge”

  1. U svakom tvom blogu prepoznam po nekog člana tvog tima. Slažem se da bi Pavkov trebalo da zaigra i kod tebe i pošalje zanesene na klupu. Tvoje opservacije mi daju nadu, ostaje samo da ti bezrezervno poverujem kada one počnu da se ostvaruju.

    1. Moj šop je šop C katrgorie, lider i prodavac… Tako da imam samo jednu koleginicu sa kojom radim, nemam više prodavaca da bi imao razlika među njima.

      1. Onda ništa, ha ha ha. Nenade ovaj post se ne odnosi samo na naš posao, naše prodavnice i naše ljude. Ovo je životna priča koja je primenljiva na naše prijatelje, sadašnje i bivše partnere, ljude kojima možda u životu nismo dali šansu a zaslužili su je.

  2. Sjajan tekst. Sport je nepresušna tema koja nas uči životu i zato bili Grobari ili Delije trebamo biti radosni zbog Pavkova i Zvezde, jer ovo je pobeda timskog duha nad materijalnim vrednostima i još jedan dokaz da svako dobije svoju šansu, samo je pitanje da li je prepozna i iskoristi. Meni lično je drugi gol Pavkova pravi pokazatelj da je on već veliki igrač i veliki sportista. Umesto da „sedi na lovorikama“ posle prvog gola, on šutira iz daljine ka golu nakon samo par minuta i to u situaciji koju bi malo ko prepoznao kao šansu. Ovo je još jedan dokaz da sreća prati hrabre! Milan Pavkov je legenda! Živa legenda!

  3. Stvarno POSTOVANI direktore (jer u uvodu svakog mail-a kojim se obracamo kolegama, rec „Postovani“ uvek koristimo, a nekada to i ne mislimo), svaki put, citajuci Vase mailove i postove na blogu, naucim po jednu novu lekciju o zivotu. Kada nekada dodje vreme da napustim ovu kompaniju (za koju sa ponosom i dikom radim) i ako me iko ikada pita sta je ono najvaznije sto sam naucila, radeci ovaj posao, ja cu iskreno istaci da su to bile Vase pouke. OPET I PONOVO moram da istaknem da moji retki odgovori Vama nisu potreba i nacin da Vam se dodvorim (jer je moj prvi pohvalan odgovor na Vas prvi blog, upravo tako okarakterisan od strane NEKOG kolege). Prvi deo vaseg bloga shvatila sam kao definiciju ceste pojave kako u nasem poslu, tako i u zivotu uopste. Mnogi mi, cesto mislimo da smo upravo mi sami zasluzni za sve, da smo Bogom dani, da smo epicentar svega, da bez nas nista ne bi bilo kao sto je… A zapravo… Nesvesni smo cinjenice da neretko pohvaljujemo one koji su u senci i koji su srz mozda bas naseg uspeha. Ali, bas kao i Pavkov (zbog koga sam posle prve detinje zaljubljenosti u Darka Panceva, ponovo zdusno navijala za Zvezdu, obzirom da je moja kompletna porodica prava Partizanska), ti ljudi iz senke cesto cine da nas tim bude ono sto je-JAK, NAJBOLJI, NAJCVRSCI. Hvala Vam u ime onih koji su upravo „Pavkov iz senke“, sto i pored svega sto sto radite, imate volje i nacina da obratite paznju i na one stvari kojima se mnogima cine nebitnim, a zapravo su sustina svega.
    Na posletku, nekako neizbezno moram da primetim da imate dara za pisanje, pa me nekako ne ostavlja jedna misao…
    Svako dobro Vam zelim i jos puno suza radosnica tokom Lige Sampiona.

    1. Možda je taj lider dobar za tim, ali bih postavio pitanje da li je dobar za tog čoveka sa klupe? Iliti – hoće li biti strpljiv i sačekati trenutak kada treba da zaigra u pr(a)vom timu, ili će svoju priliku potražiti u nekom drugom timu?
      Poređenje sa dugom koje je Milan napravio u ovom tekstu ima jako dobru poentu. U tom svetlu i ja se usuđujem da postavim jedno pitanje liderima – kako ćete motivisati vašeg Pavkova da, kada uđe u prvi tim, ostane lojalan i nastavi da blista kao deo vaše duge?

  4. Fudbal ne pratim, ali se u boje razumem 🙂 Punog srca mogu da se pohvalim da u timu imam sve tri osnovne boje, zutu, crvenu i plavu. A jos vise da bas njih tri toliko razlicite cine moju dugu, da zaista jedna drugu nadopunjuju svojim razlicitostima iz kojih uce i rastu. A da za sebe kazem da se svaki dan trudim da budu sto sloznije i lepse kada su zajedno i da ni jedna ne bude zapostavljena.

  5. Odličan tekst. Svaki tim je sazdan od različitih ljudi, to je snaga svakog tima. Glasnih, tihih, brzih, sporih, ali svakako vrednih. Na nama liderima je da pronađemo snagu u našim ljudima i „probudimo Pavkova“ u njima koji će dati svoj „Gol“ i to je naša svrha i odgovornost…

  6. Svi smo mi pomalo Pavkov:)Naša snaga je u različitosti, a na nama liderima je da pokrenemo i motivišemo ljude.Svako dobije šansu, ali je potrebno da je prepozna i iskoristi.

Ostavite odgovor na Biljana Avramović Odustani od odgovora

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *