Novembar 2019. godine. U automobil ulazi devojka, milenijalac, sva ozarena me gleda svojim veselim očima. Nije spavala čitavu noć. Upravo je sletela iz Pariza, ali bez obzira na sve, zrači energijom. Ovoga puta je evidentno da se mnogo uželela „familije“,  kako nas iz milošte zove. Moja ćerka, Jelena, je upravo završila svoj treći ugovor na kruzeru. Sa oduševljenjem mi prepričava svoju poslednju turu na kruzu, kada je od zadatog timskog targeta od 27.000 eura, ona lično napravila 21.000 eura, a kao nagradu dobila slobodan dan. Bez daha priča kako je jednoj gošći uspela da proda nakit od 10.000 eura.

Govori mi: „Tata, da li si ti svestan da na kruzer niko nije došao sa namerom da potroši jedan euro na nakit, a kamoli 10.000 eura?“. Naravno da sam svestan i borim se sa tim svakoga dana. Pojedinim kolegama korisnici udju u radnju, a oni se, iz samo njima znanih razloga, ustručavaju da im ponude usluge koje su im mnogo potrebnije nego dijamantski nakit. Gledam je, obuzima me ponos i razmišljam gde se sve ove godine krila ta strast za prodajom koja je, sada sam već siguran, genetski ugradjena. Ipak, dug je put do rada u Efiju, prodaji dijamanata i ciframa o kojima samo možemo da maštamo. Dug je i trnovit, te bih se sada vratio na kraj prethodnog posta i Jeleninog ukrcavanja na svoj prvi kruz u Marseju.

Dakle, ako ste slučajno počeli da čitate ovaj tekst, a da niste pročitali prethodni, morate se vratiti na isti.

Sećate se ove slike? Nas dvojica, veselih mladića (Vladimir i moja malenkost), smeštamo Jelenu na kruzer 😁. Kada smo se uverili da je „na sigurnom“, dali smo sebi oduška i krenuli nazad Azurnom obalom. Znate ono, San Trope, Monako, Monte Karlo… No, to nije tema ove priče.

Šta se dešava kada se ukrcate na brod? Prva stvar je saznanje da vam uslovi za život nisu ni približno slični onima na koje ste navikli. Soba je suviše mala, cimerka je osoba koja dolazi sa drugog kontinenta, različitih kulturoloških i životnih shvatanja i navika, hrana je bljutava. Stoga, imate samo dve solucije: da se prilagodite ili da odustanete. Ukoliko odustanete, moraćete da snosite sve troškove vaše male avanture. Mnoge milenijalce je rad na kruzeru totalno slomio, te su ostali, ne samo bez novca, već i bez samopouzdanja. Neretko se radi i više od 12 sati, a nepravda i beskrupulozna borba za opstanak su svakodnevne pojave. Tako se i Jeleni prva nepravda desila kada su se kolege pobunile zbog činjenice da se ona, igrom slučaja, zbog nedostatka soba/kabina našla sama, bez cimerke u svojoj. Saznavši to, kolege su se pobunile, iako od toga nemaju sopstveni interes, te je Jelena bila premeštena u kabinu koja je bila duplo manja od prethodne i dobila cimerku Banitu, devojku sa Mauricijusa. Kulturološke razlike su došle do punog izražaja nakon ovog premeštanja. Ništa bolje nije bilo ni na poslu. Od prvog dana je bila bačena u vatru. Svaka tura traje sedam dana i nema se mnogo vremena i strpljenja, jer će se gosti menjati na nedeljnom nivou.

Prošlo je nekih mesec dana kada je usledio poziv : „Tata, dolazi novi menadžer, izvesni Rumun Lucian, poznat je po tome što je šestoricu prodavaca otpustio na predhodnom kruzu. Kažu da je mnogo strog i zahtevan i da veoma lako daje upozorenje pred otkaz. Da znaš da ću možda da se vratim, ako me bude nagazio“. Slušajući je prisetih se svojih školskih dana kada su me plašili sa strogim profesorima i nastavnicima, a ja sam nakon svega sa njima imao najbolji odnos, a uz to i najviše naučio od njih. Znate li kako je izgledao prvi susret Jelene sa strašnim Lucianom? Ne možete ni da zamislite. Nakon par pića, Jelena mu je prišla u baru i pitala ga zašto se svi njega plaše i zašto je otpuštao ljude. Kada mi je to saopštila ostao sam bez teksta i glasa. Kaže: „Htela sam da mu pokažem da ga se ne plašim i da imam stav.“ Na njenu sreću, Lucian je bio sasvim normalan lik, koji se na ovo njeno pitanje samo nasmejao i rekao joj da su svi koje je otpustio bili veliki neradnici, a da ona, ukoliko bude radila svoj posao odgovorno, nema nikakvih razloga za brigu. Njemu je ta njena iskrenost i naivnost bila simpatična. Ispostaviće se da je dotični, strašni Lucian, menadžer od koga je Jelena do dana današnjeg najviše naučila. Neverovatno je kako je Jelena za šest meseci odvojenosti, medju nepoznatim ljudima, u jednom poprilično izazovnom okruženju, takoreći sazrela preko noći.

Stekla je i neke prijatelje sa kojima je i danas u kontaktu i redovno se vidja po lukama kada gostuju istog dana. Očekivano, najbolja prijateljica joj je postala izvesna Natalija iz Rusije, po nadimku sestručka, koju smo i lično upoznali i ugostili u Nišu. Ne kaže naš narod džabe: ono što te ne ubije, može samo da te ojača. I nije Jelena samo ojačala, već je odlučila da se unapredjuje poslovno. Završila je više kurseva o poznavanju dijamanata koji će joj kasnije, zbog sertifikata koji ima, širom otvoriti vrata kompanije, Efi, za koju trenutno radi. Evaluacija koju je dobila od strane Luciana nakon završenog ugovora je, po njegovim rečima, sa najboljom ocenom koju je ikada dao nekome kome je ovo prvi ugovor. Sa ponosom mi je dala da je pročitam. Drugi ugovor za istu kompaniju je bio katastrofalan. Delom zbog lošijih uslova, delom zbog destinacija koje su obilazili. Sever zemljine kugle je možda lep za sedmodnevni obilazak, ali je za više provedenih meseci poprilično hladan, dok su luke preskupe, a gosti nisu nimalo raspoloženi za kupovinu u šopovima. Čim se vratila, saopštila nam je da joj ne pada na pamet da produži ugovor. Pikirala je Efi, jednog od najvećih proizvodjača dijamantskog nakita u svetu. Znala je od prvog dana da je veoma teško dobiti ugovor za tu kompaniju. Prošla je četiri kruga intervjua i bila ubedjena da Nikola i ona neće proći. Uspaničili su se i počeli da apliciraju u drugim kompanijama. Nikola je od jedne dobio i ponudu. Našli su se na raskrsnici, da li da Nikola ide ili da sačekaju da ih Efi pozove. Efi je inače kompanija koja isključivo zapošljava parove, neguje porodične vrednosti i zaposlene tretira kao deo velike porodice. Gospodin Efi, osnivač kompanije, je u više navrata i lično pomagao zaposlenima kada su bili u nekoj bezizglednoj životnoj situaciji.

„Ko ne bi poželeo da radi u ovakvoj kompaniji?“ Da, tako piše na njihovom sajtu. To su vrednosti koje oni propagiraju, a da li će stvarno biti tako na nekom kruzu na sred Sredozemnog mora, isključivo zavisi od menadžera koji taj tim vodi. Nažalost, menadžerke koje su vodile tim kome je Jelena pripadala su bile sve samo ne lideri. Klasični šefovi koji autoritet grade na poziciji i strahovladi, ubijaju svaki vid kreativnosti i osećaja pripadnosti do te mere da, i kada ostvare uspeh, prodavci nemaju želju da se raduju istom.

Najopasnija reč koja se u današnje vreme koristi u menadžmentu jeste koučing. Svi se u njega kunu, a da nisu ni svesni šta on predstavlja i kako se koristi. Ne znaju osnovnu razliku izmedju koučinga i fidbeka. Vrhunac neznanja je kada klasičnu kritiku za svaku sitnicu nazivaju koučingom.

Jelena je imala sreću da su oni koji su iznad menadžera bili vrlo svesni kakve menadžere imaju i koliko su Nikola i Jelena kvalitetni. Ipak, ovo ih ne abolira od odgovornosti što i dalje, te iste menadžere koji ne žive njihove vrednosti, drže u timu. Jednu su otpustili, mada po mome mišljenju isuviše kasno, kada je već načinila dosta štete za kompaniju. Ovu drugu, po Jeleninim rečima, još uvek drže zbog rezultata, iako znaju da su ljudi koje vodi jako nezadovoljni. Očigledno da ne shvataju suštinu liderstva koju je najbolje opisao Simon Sinek u rečenici koju sam više puta ponovio u svojim postovima:

„Nijedan lider na ovom svetu nije odgovoran za rezultate, lideri su odgovorni za ljude koji su odgovorni za rezultate.“

Ukoliko svoje lidere isključivo cenite po rezultatima, ne uzimajući u vid na koji način do njih dolaze, veoma brzo ćete ostati bez ljudi, a samim tim i bez rezultata.

Bila je ovo jedna obična, pre svega istinita priča, o jednom milenijalcu koji se, do odlaska na kruz, nije ni po čemu razlikovao od svih ostalih vršnjaka. Dragi moji čitaoci, nadam se da ste iz ove poučne priče naučili lekciju da smo mi roditelji jedini krivci u šta su nam se rodjena deca pretvorila i da je krajnje vreme da preuzmemo odgovornost za to. Put jeste težak, ali je satisfakcija velika.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *