Put kojim se redje ide

Bio je to jedan uobičajen dan, kao i svaki drugi na poslu. Sastanak sa saradnicima na kome smo raspravljali o jednoj inicijativi koja je izazvala dosta kontroverzi u poslednje vreme, a o čijoj daljoj sudbini je  trebalo da se dogovorimo. Analizirali smo sve pozitivne, a posebno negativne aspekte ove inicijative, kao i moguća rešenja. Svako od nas je imao svoje rešenje i svako od njih je bilo korektno, ali ni jedno dovoljno dobro da adresira sve probleme. U trenutku mi je sinula ideja! Zašto ne bismo pozvali one na koje ova inicijativa ima najveći uticaj da sami odluče o njenoj sudbini, a ujedno i svojoj? Moji saradnici su ovu ideju zdušno prihvatili i jedva smo čekali da okupimo ljude i organizujemo radionicu. Oni su se nadali rešenju, a ja da ću, kroz ovu radionicu, proveriti zrelost svog menadžment tima. Nadao sam se da smo kroz sve što radimo poslednjih godina, uključujući i postove na ovom blogu, uspeli da podignemo lestvicu zrelosti menadžmenta našeg ritejla na malo viši nivo. Nadao se, da smo sada malo više hrabriji da eksperimentišemo, da izadjemo iz komforne zone, da malo više budemo kreativni i spremni da preuzmemo, ako je potrebno i rizik, zarad viših ciljeva. Nadao sam se da ćemo izabrati put kojim se redje ide, ali koji vodi do većih visina.

Da li smo u tome uspeli? Potrudili smo se da uradimo sve, samo da ne izadjemo iz zone komfora, da nas slučajno neko ne pomeri ni levo ni desno. Izabrali smo status quo, iako smo pre samo par dana i sami tvrdili da status quo nije pravo rešenje. Jednom rečju, bio je ovo poraz lideršipa po definiciji njegove svrhe.

Posmatrao sam svoje saradnike dok mi je kroz glavu prolazila misao Stiv Dzobsa: Ako želiš da samo usrećuješ ljude, nemoj biti lider, već prodavac sladoleda. Toga dana u toj prostoriji većina mojih kolega se odlučilo za ulogu prodavca sladoleda.

Dakle, zona komfora je problem, a ona pak nema nikakve veze sa samim komforom, već sa strahom, strahom od neizvesnosti, što je povezano sa strahom od neznanja. Zbog tog straha ostaćemo na istom mestu, zbog njega nećemo rasti i razvijati se. Upravo je on i odgovoran što se godinu dana nisam okuražio da pokrenem blog koji upravo čitate. Robin Šarma, autor jedne od prvih liderskih knjiga koje sam pročitao, „Vodje bez titule“ i „Kaludjer koji je prodao svoj ferari“, napisao je: Kada izadješ iz zone komfora, ono što je nekada bilo nepoznato i zastrašujuće, postaje sasvim poznato i normalno za tebe.

Činjenica da upravo čitate moj 11. blog, na srpskom jeziku i da sam pokrenuo isti i na engleskom, najbolje govori o tačnosti ove izjave.

Ako smo konstatovali da je strah glavni uzrok, logično je da je hrabrost lek. Upravo su vizija i hrabrost pomogli Kolumbu da otkrije Ameriku. Skupio je hrabrost da iz vida izgubi obalu kako bi upoznao nova mora i pronašao Novi Svet.

Ja sam se iskreno nadao da sam dovoljno veliki da priznam greške koje smo učinili, dovoljno pametan da od njih imam koristi i da će moji saradnici biti dovoljno jaki da ih isprave.

Da li je samo hrabrost zakazala u ovom slučaju? Kamo sreće da je tako, ovo bismo lako rešili, potrebno bi bilo samo odvažiti se i napraviti prvi korak. Ovog puta je problem mnogo dublji od straha, a to je tim, tj. nepostojanje istinskog tima. A za to je potrebno mnogo više od toga da nas neko okupi i proglasi timom, pozove na timski sastanak i organizuje team building.

Tu je potrebno ono što Simon Sinek opisuje kao zajedničke vrednosti i uverenja. Više puta sam ga citirao, ali nije na odmet ponoviti: Kada ste okruženi ljudima sa kojima delite ista uverenja i vrednosti, nešto neverovatno se dešava, poverenje raste, a onda ste mnogo više spremni da eksperimentišete, što ponekada podrazumeva i neuspeh, preuzmete rizik, istražite nepoznato i rastete.

Na poslednjem mentorskom sastanku sa jednim od mojih mentija smo raspravljali o performansu iz prethodnog meseca. U pitanju je jedan od onih lidera koji dosta toga preuzima na sebe, radi po čitav dan, uvek je svom timu na usluzi 24/7 i uz sve to je veoma fokusiran na ciljeve. Desilo se da je prošlog meseca lider koristio nedelju dana godišnjeg odmora. Ono što je usledilo je da su, nakon odlaska lidera, trendovi prodaje krenuli da padaju vrtoglavo, a završilo se neispunjavanjem targeta čitavog tima. Na pitanje upućeno članovima tima:„šta se desilo?“, lider je dobio odgovor da su dali sve od sebe, ali da prosto nije bilo korisnika. Simptomatično je to što su svi u njihovom okruženju targete prebacili. Možda su dali sve od sebe pojedinačno, ali kao tim nisu jedni drugima dali ništa, štaviše, bila je to nedelja svadji i prepucavanja, kako smo kasnije saznali.

Ovo o čemu pričam je posebno izraženo u timskim sportovima i glavni je razlog zbog čega se dešava da timovi sastavljeni od mnogo jakih pojedinaca, zvezda, izgube od timova sa mnogo slabijim pojedincima.

To se desilo i u Salzburgu, na utakmici izmedju Salzburga i Crvene Zvezde, na kojoj sam lično prisustvovao. Uprkos činjenici da je naspram sebe imala mnogo bolji i skuplji tim i gostujući teren, Crvena Zvezda je uz dosta hrabrosti uspela da se vrati iz ponora i izbori plasman u Ligu Šampiona. Tajna uspeha leži u tome da okosnicu tima čine istinski Zvezdaši, momci koji su Zvezdu prvo posmatrali sa tribina, u njoj načinili prve fudbalske korake, a taj osećaj uspeli da prenesu i na strane igrače koji su deo tima. Te noći oni su delili iste vrednosti i uverenja i verovali u uspeh. Istina je da je za potpuni uspeh potrebno i malo sreće, a sreća po definiciji uvek prati hrabre.

Znam, reći ćete, a šta se desilo u sredu u Parizu? Desilo se da je te večeri, tim sastavljen od najboljih pojedinaca, baš te večeri odlučio da bude tim. Apostrofiram „te večeri“, zato što ovaj tim, sastavljen od najboljih i najskupljih igrača današnjice,  postoji više godina i do sada nije uspeo da osvoji Ligu Šampiona. Čak nisu uspeli da se dokopaju finala, makar ne do sada. Ukoliko smo iz ovoga nešto naučili, vredelo je ići za Pariz.

Nego, da se vratim na moje timove koji su takodje sastavljeni od izuzetnih pojedinaca. Ono što mi je fascinantno kada pričam pojedinačno sa članovima pojedinih timova, gde je ozbiljno uzdrman timski duh, je činjenica da su svi apsolutno svesni da ne funkcionišu kao tim i da je svima za to kriv lider, jer je to njegov osnovni zadatak, što je delimično istina. Na pitanje, šta su oni lično učinili kako bi postali tim, kao odgovor dobijam muk. Kada ih pak pitam zašto nisu tim, dobijam odgovore da nije do njih, razne teorije zavere i konspiracije. Kada u ljudima tražite samo mane, jedino ćete njih i pronaći. Ako ne znate kako da se prema nekom ponašate, zlatno pravilo je da se ponašate onako kako biste voleli da se on ponaša prema vama. Ne zaboravite da to, da li ste deo nekog tima ili niste, isključivo zavisi od vas i vaše odluke.

Za sam kraj, da se vratimo na početak priče i pomenutu radionicu. Sigurno se pitate šta se posle nje desilo? Desilo se to da ja nemam ambiciju da postanem prodavac sladoleda, iako mi je sladoled omiljena poslastica.