Vilijam Šekspir je rekao:„Novac je krupna stvar koje ljude čini sitnim.“
Nošen ovom mišlju, zagledah se u prijatelje koji su sedeli u kafiću i ćaskali o neobaveznim temama pred početak košarkaške utakmice. Da, oni su stariji od mene, a bogami i bogatiji kako po iskustvu, tako i u onome što su stvorili u svom životu. Možda ću i ja biti uspešan kao oni kada budem u njihovim godinama, ali je trenutna situacija upravo onakva kakvom sam je opisao.
Nikada, ali nikada kada sam sedeo u njihovom društvu se nisam osećao manje vrednim. Oni mi to nisu dozvolili, već se naprotiv, trudili da se osećam kao njima ravan, uz puno poštovanje mene kao ličnosti. Zajednička stvar u kojoj smo ravnopravni su filantropija i želja da pomognemo onima kojima je pomoć neophodna. Ona nas je i spojila.

Posmatrajući ih tako, izustih bez da me je iko pitao: “Nešto sam razmišljao. Bog kada je hteo da stvori čoveka nesavršenog dodelio mu je kompleks kao jednu od osobina koje poseduje. Iz tog kompleksa stvoreni su sujeta, gordost, nadobudnost, bahatost, fragilni ego i sve ono što su najgore ljudske osobine. To nema nikakve veze sa novcem, on jedino može biti okidač da ono što duboko čuči u čoveku izađe na površinu.” Izvini Vilijame, u mom okruženju taj isti novac koji neke čini sitnim, neke druge ljude čini boljim, jer je osećaj kada vi nekome pomognete mnogo bolji od onoga kada vama neko pomaže.

Kada malo razmislim, možda bih u lakšu kategoriju ovih negativnih ljudskih osobina mogao da ubrojim i predrasudu, mada mi ona više dolazi iz neznanja nego iz kompleksa. Upravo će predrasude biti i tema ovog teksta, i to ni manje ni više, nego predrasude članova mog najužeg tima saradnika :-).

Pa, da krenem. Nije dobro izgledao naš timski duh u poslednjem kvartalu prošle godine. Hipernet kao nešto potpuno novo je sa sobom doneo gomilu izazova. Nije sve išlo kako smo zamislili na samom početku, a varnice su sevale na sve strane. Samopouzdanje se spustilo do podruma, dok su stres i anksioznost udarili u plafon. Crveni alarm se upalio kada su čak i pomoć koju su pokušavali da pruže jedni drugima, doživljavali kao napad, mešanje i sl.
Bilo je jasno kao dan da moram da ih izvučem od svakodnevnih obaveza i povedem negde zajedno, gde će posao biti poslednja stvar kojom će se baviti. Na kraju dana već je postalo očigledno da smo na dobrom putu da uspemo, ali nam to nije pomoglo da popravimo odnose.

Kada sam tražio odobrenje svog pretpostavljenog za nagradno putovanje nakon izuzetno napornog perioda, istog momenta sam ga i dobio. Nije problem bio ni broj dana, ni Antalija kao konačna destinacija, ali kada sam mu rekao da ćemo na put ići kolima, danima me je ubeđivao da odustanem i krenemo avionom, kao sav normalan svet. Meni je upravo činjenica da ćemo dosta vremena provesti zajedno u kolima bila presudna za misiju koju sam planirao. Napravio sam detaljan plan puta, kao i plan aktivnosti i prezentovao im uz pitanje da li su sigurni da žele da krenemo na ovaj naporan i dug put. Bez iole razmišljanja sa njihove strane, dobio sam jednoglasan potvrdan odgovor.

Put za Antaliju vodio nas je preko Niša gde je planirano inicijalno okupljanje i zvaničan početak putovanja. Dogovor je bio da se nađemo na parkingu ispred jednog restorana i krenemo svi zajedno. S obzirom da su svi oni krenuli iz Beograda, a ja ih čekao u Nišu, očekivano su se sami raspodelili po kolima, a glavni kriterijum je bio gajenje sličnih afiniteta. Može se reći da su se podelili u neku vrstu klanova.

Prvi šok je usledio kada sam ih kao vođa puta zamolio da izađu iz auta i premeste se po rasporedu koji sam unapred isplanirao. Prva poruka je bila, da bi bolje sarađivali, moraju bolje da se upoznaju, a putovanje do Antalije u istim kolima od nekih 16 i više sati je kao stvoreno za to. Istog trenutka su shvatili da je ovo sve samo ne obično putovanje.

Prva destinacija koju smo posetili bila je Sofija gde smo i prespavali, s obzirom da smo zbog posla krenuli nakon radnog vremena. U Sofiji su se već opustili, takmičili se u vodenim sportovima u hotelskom bazenu, a kasnije dobrano ispremeštali moju sobu kako bi se takmičili u bacanju pikada. Čim sam slučajno pobedio u bacanju pikada iskusno sam se povukao kako me neko ne bi skinuo sa trona. 😀 Ipak smo mi ljudi iz prodaje i takmičarski duh je duboko urezan u naš genetski kod. Tu su krenula i prva prozivanja i zadirkivanja.

Nakon polaska iz Sofije, usledilo je drugo iznenađenje, moja ljubazna molba 😀, da u kolima pogledaju video Simona Sineka o hormonima, magičnim hemijskim elementima, sa posebnim akcentom na tzv. liderske hormone. 😀

Krenuli su i muzički kvizovi u automobilima, deljenje play lista. U mojim kolima, kao što verovatno pretpostavljate, slušala se isključivo turska pop muzika i Balašević. 😀

Ipak, najveće iznanađenje ih je tek čekalo od trenutka kada smo prešli tursku granicu. Počev od kvaliteta puteva kojima smo se vozili, prelepih mostova na Bosforu, do same veličine Istanbula, u kome skoro niko od njih do tada nije bio. O ljudima sa kojima smo komunicirali, njihovom ljubaznošću, prodajnim veštinama, dovitljivošću, servilnošću da ne pričam. Svakoga dana su videli ili doživeli nešto novo, potpuno neočekivano. Kako smo dublje zalazili u Tursku, tako su pozitivni komentari i oduševljenja bivali sve izraženiji.

 

Sve vreme sam ih posmatrao i uočavao koliko su različiti, koliko se ne poznaju međusobno i kako se lagano dešava pozitivna promena u njihovim odnosima. Kao i na svakom putu, bilo je tu i puno dogodovština, šala, doskočica. Različitih vrsta takmičenja, kvizova poznavanja istorije i geografije. Do izražaja su došli i pojedini neslućeni talenti. Smeh i humor su bili stalno prisutni i niko nije pričao o poslu. Neke od dogodovština se i danas prepričavaju. Antalija, kao grad od milon i četiristo hiljada stanovnika, sa prelepim starim gradom, lukom, tirkiznim morem, prepun zelenila i različitih tipova plaža, nikoga nije ostavila ravnodušnim. Kupanje u moru u oktobru je bila najnormalnija pojava.

Poslednjeg dana gostovanja u Antaliji odveo sam ih na gradilište gde se uveliko gradi moj budući stan.

Doveo sam ih da im se zahvalim i kažem da nisu to što jesu, da ne postižu rezultate kakve postižu, da me na prate u stopu – ja se nikada ne bih usudio da uđem u ovakvu investiciju. Ono gde se nalazimo i u šta gledamo je većim delom njihova zasluga.

Vreme u Antaliji je proletelo kao na traci. Vraćali smo se iz “Land of Legends” kompleksa, poslednje stavke sa moje liste, i polako se spremali za povratak u Istanbul, a ja ih zamolio da održimo kraći sastanak pre puta. Sastanak sam simbolično nazvao “trenutkom istine”. Očekivano, opet je neko kasnio na sastanak, kao uostalom svih ovih dana. To me je poprilično izluđivalo.

Došao je trenutak da im kažem zbog čega sam sve ovo organizovao i šta sam zapazio. Dakle, ono što je svima odavno jasno je da su potpuno različiti po karakteru i interesovanjima. Ono što mi je bilo fascinantno je da su se sve vreme puta pratili i podržavali, uprkos totalno različitim interesovanjima. Ono što mi nije prijalo je što su bili kao „raspojasana banda” i meni, kao vođi puta je bilo jako teško da ih organizujem. Uvek je neko kasnio, nije ispoštovao dogovor i sl. Rekao sam im da nisam baš siguran da su tako opušteni kada su njihovi članovi timova u pitanju, te da ne zahtevaju od svojih ljudi da se drže striktno nekih stvari koje ni sami nisu u stanju da ispoštuju.

Ipak, najbitniji komentar je bio vezan za predrasude. Pre polaska na put imali su velike predrasude prema Turskoj, iz samo njima znanih razloga. To i ne bi bio neki veliki problem da nisu imali predrasude i jedni prema drugima. U suštini glavni razlog tih predrasuda je međusobno nepoznavanje, kao i nepoštovanje različitosti kada su na poslu, dok u opuštenoj atmosferi sa tim nisu imali nikakvih problema. Naznačio sam im da su oni meni, kao njihovom lideru, svi apsolutno jednaki. Nijednoga od njih ne stavljam ni po kojem kriterijumu ispred drugoga i svako u zavisnosti od svojih snaga ima unapred određeno mesto u timu, kao i svrhu. Rekao sam im da, kako su kao pojedinci slabi tako smo, kada smo u zajedništvu kao tim jaki i da svako od njih treba da se zapita da li želi da bude deo ovog tima.

Na samom kraju saopštio sam im da se ovim sastankom moja misija završila i da više nisam vođa puta. Sada znaju put i očekujem da se međusobno dogovore kako ćemo dalje, a mene samo obaveste o dogovoru. Takođe sam im rekao da više nisu u obavezi da putuju po rasporedu koji sam ja definisao, te da me obaveste sa kim u kolima se vraćam za Srbiju. Obećao sam i tekst koji upravo čitate, a oni su mu sami dali naslov: “Noć kada su pale sve predrasude”. Dogovorili su se da ništa ne menjaju, tako da smo se vratili sa istim posadama u kolima.

Sada se vi verovatno pitate da li su se u međuvremenu odnosi ponovo pokvarili, s obzirom da je prošlo dosta vremena od našeg putovanja? Nisu, što se našeg tima tiče, dok što se odnosa prema drugim timovima tiče, nisam baš siguran. Mi smo kao tim uvek išli iz krajnosti u krajnost. 😀 Podstaknut tim novim izazovom, bio sam prinuđen da organizujem čuvenu radionicu: “U pobedi se ne uznesi, u porazu se ne unizi”. To je totalno druga priča i zaslužuje poseban tekst.

Po mom dubokom ubeđenju, lider snosi punu odgovornost da prepoznaje i reaguje, kako na opasnosti koje dolaze od spoljnih faktora, tako i na one unutrašnje koje se nalaze u samom timu.

Svaki tim je živ organizam i kao takav doživljava svoje uspone i padove, raduje se i tuguje, raste i smanjuje se, ali je uspešan samo onaj koji uz pomoć lidera nađe svoj balans, u kome svi članovi znaju svoje mesto, ulogu i svrhu, i svi teže ka istom cilju.

2 thoughts on “Noć kada su pale sve predrasude”

Leave a Reply