Nekada davno…

Nekada davno sva ljudska bića bila su bogovi, ali su tako zloupotrebili to svoje božanstvo, da je vrhovni bog Brama odlučio da im ga oduzme i sakrije ga tamo gde ga nikad neće naći. Ali, pitanje je bilo gde sakriti njihovo božanstvo? Zato je Brama sazvao savet bogova da bi mu oni pomogli da odluči. „Hajde da ga zakopamo duboko u zemlju“, rekoše bogovi. Brama odgovori:
„Ne, to ne valja jer ljudi će kopati zemlju i naći će ga.“ Onda bogovi predložiše: „Da ga potopimo u najdublji okean?“ Brama se nije složio: „Ne, ni tamo“, reče, „jer će oni naučiti da zarone u okean i naći će ga.“ Bogovi će na to: „A da ga odnesemo na vrh najviše planine i tamo sakrijemo.“ Ali, Brama je i ovoga puta odgovorio: „Ne, ni to nije dobro jer će se vremenom popeti na svaku planinu i opet će preuzeti svoje božanstvo.“ Onda bogovi odustaše i rekoše: „Ne znamo gde da ga sakrijemo pošto, izgleda ni na zemlji ni u moru nema mesta do kog ljudska bića neće stići.“
Brama je dugo razmišljao, a onda je rekao: „Evo šta ćemo. Sakrićemo njihovo božanstvo u najdublji deo njihovog sopstvenog bića jer ljudi se nikad neće setiti da ga tu traže.“
Svi su se bogovi složili da je to savršeno skrovište, te tako učiniše. I od tog vremena ljudi su prošli zemlju uzduž i popreko, kopali, ronili, peli se i istraživali tražeći nešto što je već bilo u njima.

Pisao sam o samospoznaji, o gledanju u ogledalo, ali ono što vidim kada pogledam oko sebe, je da i dalje nismo spremni da se suočimo sa samim sobom. Nadam se da će nam ova poučna indijska priča pomoći da sebe sagledamo iz jednog drugačijeg ugla i pronadjemo skriveno božanstvo u nama. Moram da priznam da sam posmatrajući ljude fasciniran koliko su pojedinci sami sebi neprijatelji, a da toga apsolutno nisu svesni. Neki se osveste, ali tada obično bude kasno ili je cena osvešćivanja previsoka, dok se oni drugi nikada ne osveste.

Ok, ako ogledalo ne pomaže ili nismo spremni da se pogledamo u njega, očigledno nam je potrebna pomoć nekoga sa strane, nekoga kome bezrezervno verujemo, neizmerno cenimo njegovo mišljenje i spremni smo da mu se otvorimo. Ovo je samo jedan od preduslova i tiče se nas, drugi je da taj kome smo se poverili ume da sluša, razume i spreman je da nas navede da uz njegovu pomoć dodjemo do rešenja.

Okrenimo se porodici, prijateljima, zatražimo pomoć od njih, zar to nije najlogičnije? Nažost nije. Ljudi se iz nekog razloga mnogo pre otvaraju osobama koje površno poznaju, nego onima sa kojima su čitavog života zajedno. Valjda se plaše da ne pokvare lažnu sliku koju su o sebi godinama stvarali, da će postati ranjiviji. Neki se plaše reakcije koja im se nije svidela kada su sa najbližima, na neku od škakljivih tema pričali, te istog momenta podigli gard.

Možda se nećete složiti sa mnom, ali ja sam ovo lično doživeo na jednom treningu. Bilo je više nas, različitih nacionalnosti, veroispovesti i pozicija u kompaniji i nikada se do tog trenutka nismo videli. Pre susreta dobili smo zadatak da sa svojim nadredjenima, kolegama istog ranga i podredjenima uradimo mali anonimni test o našim liderskim veštinama. Nakon testa trebalo je da izaberemo jednu od veština gde imamo najslabiji rezultat i ispričamo naše vidjenje situacije, u grupi malopre pomenutih, nepoznatih ljudi. Niko nije imao problema da se otvori i ispriča svoje objašnjenje i naravno nadje opravdanje za sebe. Većini su bili krivi šefovi, pritisak od strane kompanije, kolege i sl. Zadatak grupe bio je da potpitanjima pokrene diskusiju i što više sazna od prezentera. Kada se završila sesija, onaj koji je prezentovao povukao se sa strane, okrenuo ledja grupi i gledao kroz prozor, dok je grupa medjusobno, pretvarajući se kao da nije prisutan, diskutovala šta je od njega čula i kakve je zaključke izvukla. Verujte mi, ovo je bio ozbiljan trenutak otrežnjenja za slušaoca tj. prezentera. Trebalo je imati stomak za to. Kada su članovi grupe završili sa svojom opservacijom i diskusijom, prezenter se vraćao u grupu sa zadatkom da ispriča šta je čuo i kakve je zaključke izveo. Većina je u tom trenutku zaplakala. Kada se završila sesija, nakon sat vremena, ponovo smo se okupili u jednoj od soba. Svi su bili nasmejani i izuzetno raspoloženi, šalili se medjusobno i obećavali jedni drugima da ćemo ostati u kontaktu. Naravno da nismo ostali u kontaktu, ali je toga dana mnogima, što bi naš narod rekao, „pao kamen sa srca“.

Nego da se vratimo na stih iz pesme Dina Merlina, „Deset mladja“, koja je ujedno i naslov ovog posta. Šta je to što nas drži na dnu iako znamo da „na vrhu uvjek ima mjesta, ako se krene sa dna“. Upravo ono o čemu sam do sada pričao- uglavnom mi sami. Znam, neko će sada reći, lako je njemu da priča sa pozicije na kojoj je sad. Ne zaboravite da ja nisam na ovoj poziciji od svoga rodjenja, a sigurno na njoj neću ostati do penzije. U životu je sve stvar izbora, osim roditelja koje nam je Bog dao, ili za one koji nisu vernici, sudbina dodelila. Lično sam uvek, kada sam bio na vrhu, birao da izadjem iz komforne zone i krenem sa nečim novim iz početka. Ne znam, valjda sam se plašio pada ili zasitio pogleda sa vrha. Do sada sam imao sreće da je svaki sledeći vrh koji sam osvajao, bivao sve veći i veći.

Pogledajte samo Nikolu Teslu, Pupina, oni su svoje božanstvo pronašli, a imali su startnu poziciju kao svi ostali. Mnogi od nas su taoci svojih životnih izbora, ali to ne žele da priznaju. Što je najgore od svega, kada bi priznali, veoma lako bi ih promenili jer izbor nije konstanta. Mada osim priznanja i želje, za promenu je potrebna i hrabrost.

Šta posle svega? Za početak osvrnite se oko sebe i pogledajte da li je to što vidite ono što želite. Nemojte smetnuti sa uma da je to što vidite isključivo Vaš izbor, da ga možete promeniti svakog trenutka i da je dovoljno samo da pogledate u sebe samog i shvatite zašto je to tako. Donesite odluku i napravite plan, skupite hrabrost i krenite u egzekuciju. Biće teško, nekada ćete morati da idete jedan korak napred, a dva nazad, ali ono što vas čeka iza horizonta vredno je svakog truda, jer ste to zapravo Vi.

Mnogo puteva vodi kroz život, neko ide utabanom stazom, neko gazi stranputicom. Najveći je doprinos onih ljudi koji krče nove puteve. Najmanji je doprinos onih koji utabavaju stranputice. Normalno je da čovek hoće da nadje najkraći put do cilja, ali nije normalno da nadje najbliži cilj da bi izbegao naporan put. Naša potreba da nadjemo prečicu nam smeta da uživamo u samom putu. Ako si usamljen na svom putu, odbačen od svih, ne brini, to je put od žutih cigala i vodi te tamo gde moraš da stigneš. Čarolija je u tebi.

Ovo je citat iz najnovije domaće serije „Žigosani u reketu“, koju sam upravo odgledao. Pojavila se niotkuda, taman kada sam završio pisanje ovog teksta. Ne gledate ovu seriju? Moja topla preporuka vam je da je pogledate, govori o onima koji su krenuli sa dna, bili na vrhu, a onda tresnuli o zemlju. Da li će se vratiti tamo gde im je mesto? Ne znam, moraćemo da sačekamo kraj serije.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *