Pre negoli nastavim sa pisanjem, zamolio bih vas da zastanete na trenutak i pažljivo odgledate video koji sam objavio u jednom od mojih prvih postova, „Da li ste spremni da preuzmete rizik za ljude koje vodite?“.
Ovaj video se dugo prikazivao kako na mojim tako i na timskim sastancima mojih saradnika. Kada god bi primetili da je liderstvo u nekom od timova zakazalo, mi smo ga vraćali na platno i prikazivali liderima svih nivoa. Ovaj video nam je bio najveći opominjač kada god bi zalutali. Tako i sada kada nas je zadesila ova nevolja, prva stvar koja mi je bila na pameti je bio upravo ovaj video. Ovoga puta ne u smislu opominjača, već najvećih izvora dilema.
U našem slučaju, pretnja za ljude koje vodimo je evidentna, ali je neprijatelj nevidljiv i ne možemo mu se direktno suprotstaviti kao na Sinekovoj animaciji. Sada mnogo toga zavisi od samog pojedinca, jer nijedan lider na svetu ga ne može zaštiti, ako se on sam ne zaštiti.
U ovom slučaju uloga lidera se menjala iz dana u dan, iz časa u čas. Takodje, svi mi koji vodimo ljude smo bili u stalnim moralnim i drugim dilemama. Glavni problem naših dilema su bile nepotpune i kontradiktorne informacije koje su nas dovodile do ludila. Razlog tome je što niko, pa ni oni koji informacije saopštavaju, nisu sigurni protiv kakvog neprijatelja se borimo.
Ono što moram da priznam je da se naša kompanija ponela jako odgovorno. Sećam se prvog kriznog štaba koji se desio mnogo ranije nego li je u sredstvima javnog informisanja korona shvatana ozbiljno, kao što se u trenutku dok ovo pišem shvata. I sam sam bio optimista i skeptik na tom prvom sastanku, a uzrok je bilo neznanje i konfuzne informacije koje su mi bile dostupne. Zajedno sa svojim timom napravio sam detaljan predlog preventivnih mera, bez obzira što su neki moji saradnici delili moje mišljenje po pitanju ozbiljnosti situacije. Veoma malo vremena mi je trebalo da mišljenje promenim. Sećam se tog vikenda kada sam došao u svoj rodni grad i saopštio svojim roditeljima da se neko vreme nećemo vidjati. Bio je to jak udarac za moju majku koja je već godinama u nekoj vrsti poluizolacije, osudjena na svoje dvorište i odlazak u samoposlugu zbog bolesti. Za nju je taj nedeljni ručak bio praznik i velika radost. Rekao sam joj otvoreno da ako „ovo“ dobije, ne postoji ni jedna jedina šansa da će preživeti. Tog vikenda su me svi u okolini nervirali. Pričali su mi da preterujem, da sam uplašen, da širim paniku. Obično oni koji strah najviše poriču se po pravilu i najviše plaše. Izmedju odgovornosti i straha po mome mišljenju ne postoji znak jednakosti, iako ponekada tako izgleda.
Da se vratimo na dileme koje su se u tim trenucima javljale kako kod mene, tako i kod ostalih lidera. Na osnovu videa koji smo odgledali jasno je da se od lidera očekuje da izadje pred neprijatelja i zaštiti svoj tim. U ratu su vojskovodje išle ispred svojih vojnika uz čuveni poklič: „Za mnom! „. Jedini problem je što je naš sadašnji neprijatelj nevidljiv i što nam iz dana u dan sve više vezuje ruke. Mnogo bi mi lakše bilo da sam bio u prvim linijama, ali mi to nije bilo dozvoljeno i to sa pravom. U isto vreme situacija se toliko brzo menjala, kao na traci, i nije bilo dovoljno da se samo odreaguje na novi izazov, već da se oni unapred predvide i spremi adekvatan odgovor. Osećao sam se kao u kvizu Potera i situaciji kad tragač dodje na jedno polje od takmičara. Nikada se u svojoj profesionalnoj karijeri nisam našao u sličnoj situaciji. Sa jedne strane ćerka koja se nalazi zarobljena na kruzu u Majamiju, na 4500 km udaljenosti, sa druge strane situacija na poslu. Uz to, bio sam prinudjen da zajedno sa timom donosim jako bitne odluke, a pritom baratam nepotpunim i kontradiktornim informacijama, što je za mene bilo više od noćne more. „Common sense“ – zlatno pravilo, u ovom slučaju ne važi jer se mnoge stvari kose sa zdravim razumom. Ono što sve ove godine krasi moje timove je više nego ikada došlo do izražaja. Činjenica da nijednu odluku ne donosimo pojedinačno, već isključivo timski, nam je omogućila da jedni druge stalno dopunjavamo, korigujemo i eventalne greške svedemo na minimum. A u ovoj vanrednoj situaciji nije najpametnije učiti iz sopstvenih grešaka. Vanredne okolnosti zahtevaju vanredni način razmišljanja, a u našim timovima on nije manjkao.
Odradili smo lavovski deo posla, a lideri su u najnovijim okolnostima preuzeli glavnu ulogu i stali ispred svih. Konačno je sve postavljeno na svoje mesto, a naša organizacija predstavljena kao jedna od najboljih u čitavoj grupi. Dočekao sam trenutak da mogu konačno i sam da stanem ispred svih i učestvujem u prvoj isporuci ugovora po našem novom modelu. Ipak, i dalje sam ostao u dilemi da li se to od nekoga ko je odgovoran za toliki broj ljudi i tako glomaznu organizaciju očekuje? Da li neko može da moju najbolju nameru protumači kao populizam? Kada su političari u pitanju, prvi sam od onih koji ih za slične situacije optužuju. Srećom, svakodnevne obaveze oko organizacije posla, stalni online sastanci, kao i stalno skraćenje radnog vremena mi nisu dopustili da ostanem u prvim linijma, tako da nisam morao ni da razmišljam o svojoj dilemi.
Pišući ovaj post, uprkos jako neprijatnoj temi, sve vreme sam bio ispunjen pozitivnom energijom i ponosom. Ponosom na sve svoje kolege, heroje u prvim linijama. One koji su pokazali da su najbolji kada je najteže. Vladika Grigorije je skoro izjavio: „Ljudi kad u ratu dobiju oružje, oni koji su dobri budu još bolji, a oni koji su zli budu još gori“. Ja sam srećan što sam okružen dobrim ljudima.
Ipak, sudbina je htela da nas u toku pisanja ovog posta iznenada napusti jedan meni jako drag i pre svega dobar čovek. Njegova smrt je i razlog što sam izgubio svu inspiraciju i pisanje prekinuo na pola. U pitanju je moj ujak Veselić Ratomir ili Bata Raka, kako sam ga iz milošta zvao. Voljen i obožavan čovek, blage naravi i velikoga srca. Ujedno, Bata Raka je u svom radnom veku bio i veliki lider. Lider koji je imao jednu od retkih privilegija da je bio izabran od strane onih koje je kasnije vodio. Omiljen medju njegovim gradjevincima, a još više medju svojim potomcima. Oteo nam ga je nevidljivi neprijatelj, a da se sa njim nismo ni pozdravili.
Dragi moj ujače, ovaj post je posvećen tebi. Žao mi je što nismo više vremena proveli zajedno, posebno od mog odlaska za Beograd. Mogao sam mnogo toga od tebe da naučim, a nisam. Ipak, od tebe sam naučio najbitniju životnu lekciju – kako se treba odnositi prema voljenima. Neka ti je večna slava i hvala.
Ličan, iskren i mislim najsnažniji blog koji si napisao do sada.
Ljudski pre svega, što je jedini mogući izraz u ovom trenutku.
Dodaću i da si u celoj situaciji mislio i našao vremena da se pobrineš za sestru, koja eto nikad ne piše ovde komentare, iz bojazni da ne bude neukusno.
Ovog puta pravim izuzetak i kazem da sam zauvek ponosna na tebe i srećna što si prisutan u mom životu.
Na našu ovozemaljsku veliku žalost na večno putovanje ode jedan veliki čovek.Dragom Bogu trebaju ovakvi dobri ljudi.Neka ti je večna slava Bata Rako.
Tebi Milane, tvojoj mami i Jeleni saljem svu svoju snagu i pozitivne misli da uspesno izadjete iz trenutnih situacija.
Budite mi zdravi dobri ljudi!
Najiskrenije saucesce Milane i svaka cast na deljenju najdubljih i najiskrenijih osecanja sa svima nama , podrska i ostati covek u ovakvoj situaciji mnogo znaci …