Četiri sobe

PRIČA BROJ #1 – PROZOR I OGLEDALO

Prošlo je tačno dve godine od kada sam se zaposlio u tadašnjem Telenoru, današnjem Yettelu. Te dve godine kao šop lider prodavnice, obeležili su mnogi uspesi, a na mene je posebno uticala činjenica da je prodavnica koja je razmatrana da bude zatvorena pre mog dolaska, brzo postala jedna od najboljih u Srbiji. Ta okolnost je naravno na mene uticala tako,da sam mislio da sam bogom dan i nezamenjiv i da mi niko nije ravan. Vrlo brzo desilo se da su ta moja uverenja o sebi samom stavljena na probu. Raspisan je konkurs za poziciju regionalnog menadžera i ja sam mislio da to mogu biti samo jai da nemam konkurenciju. Ta pozicija mi pripada i mislio sam doneće mi mnogo toga. Greška. Uopšte nisam razmišljao šta ću ja doneti i doprineti, polazio sam od toga šta ja dobijam. Naravno, konkurisao sam i nisam ni bio svestan koliko nisam bio spreman, te je došlo je do bolnog otrežnjenja – nisam izabran na poziciju za koju sam mislio da mi pripada.  Kome nego meni, posle svih silnih uspeha na prethodnoj poziciji, pa sama činjenica da sam najbolji šop lider, treba da mi bude kvalifikacija da sam ja taj. Naravno, istina je bila drugačija. Dva dana sam bio ljut na sve oko sebe sa ubeđenjem da je izabrani kandidat neuporedivo lošiji od mene. Posebno sam bio ljut na komisiju koja je birala tadašnjeg regionalnog, sa akcentom na  glavnog u komisiji, za koga sam mislio da mi je naklonjen i da me voli. Serija grešaka.

Naravno, ponuđen mi je feedback. I tu je nastala prva prelomna tačka u mojoj karijeri, posredno i u meni kao ličnosti. Neverovatno i neočekivano, nisam zatražio feedback. Zašto? Kada sam se ohladio od ljutnje, posle dva tri dana, postavio sam sam sebi pitanje, mora da postoji razlog zašto nisi izabran i taj razlog moraš otkriti sam. Počeo sam da preispitujem sebe, svoje postupke, komentare i odgovore tokom konkursa, ali i u vremenima pre njega i polako sam počeo da dolazim do odgovora, šta ja u tom trenutku nemam,a što je potrebno za jednog uspešnog regionalnog menadžera. Uradio sam samospoznaju, dao sam sam sebi feedback i što je najvažnije krenuo sam da menjam sve što sam prepoznao da nije dobro u mom radu.

Par godina kasnije, pohađajući jedan od mnogobrojnih treninga koje mi je firma omogućila, prepoznao sam na svom primeru ono što je predavač nazvao PROZOR i OGLEDALO. Kada vam dobro ide u poslu ili u životu, gledajte kroz prozor i zapitajte se šta je to sve drugo oko vas što vam je pomoglo da budete dobri i uspešni. Budite zahvalni. A kada ne ide, pogledajte se u ogledalo i tražite odgovor šta ja to nisam radio kako treba što me je dovelo do neuspeha, šta treba da menjam. Budite samokritični. Kada sam ovo počeo da primenjujem i da spoznajem svoje mane, da radim na njima, stvari su krenule uzbrdo i vrlo brzo sam ostvario svoju veliku tadašnju ambiciju – postao sam regionalni menadžer.

PRIČA BROJ #2 – NA POLJIMA OD SNOVA NE PUŠTA SE KORENJE

Uspeh je kažu nešto što pokreće čoveka kao jedinku, još ako se bavite poslom u kome se uspeh lako kvantifikuje, kao što je slučaj u prodaji, imaćete priliku da uživate, ali i zamku da upadnete u kolotečinu ili kako se češće kaže u biznisu, u zonu komfora. Ja sam imao tu privilegiju, sreću, ali i profesionalnu hrabrost i drskost, da rizikujem mnogo puta i u životu i u karijeri i napuštam zonu komfora.

Preuzimanje rizika je za mene sastavni deo posla, ali i života, naravno u meri u kojoj to ne predstavlja krajnost u razmerama opasnog delovanja. Rizik u pokretanju i sprovođenju promena je nešto što me oduvek krasilo i što mi je uvek pomagalo da idem napred, usavršavam se i postižem nove uspehe. Kao planinari koji su osvojili najviši vrh, nisu prestali da se bave planinarstvom, naprotiv, ponovo su osvajali i osvajali vrhove, jer nije cilj samo dostići vrh, već uživati u svakom delu puta ka vrhu, naravno prolazeći i kroz sve rizike koje takvo putovanje sa sobom nosi.

Moje polje snova, u jednom delu moje karijere, je bilo takvo da sam bio ubedljivo najuspešniji menadžer u prodaji tokom te jedne kalendarske godine. I priznanja i status i zarada pratili su taj uspeh, naravno i lična unutrašnja satisfakcija – bio sam svoj na svom terenu. Godina se približavala kraju i ja sam počeo da razmišljam o sledećoj i glavna misao mi je bila, ja ću ovo moći da radim sa „pola mozga, jednom rukom“… Malo je falilo da upadnem u zamku da to i želim, pa šta je bolje od toga da možete raditi posao s pola snage, a i dalje uspešno i kvalitetno. Vrlo brzo sam se trgao iz takvog razmišljanja jer to ne bih bio ja, ako bih tako radio, ja volim izazove, ja volim rizike, ja volim bitke koje unapred nisu dobijene. I kao što to obično biva u onoj lajf-koučerskoj „pazi šta poželiš, možda ti se i ostvari“, otvorila mi se mogućnost da promenim prodajni kanal i postanem deo tada još uvek mlade partnerske prodaje Telenora u Zapadnoj Srbiji, na zahtevnoj teritoriji i u trenutku kada je količina izazova koji su me čekali bila tolika da bi 99% ljudi pobeglo glavom bez obzira, ali ne i ja. Kakva prilika, kakva šansa, kakav izlazak iz zone komfora i naravno kakav rizik! Celokupno moje okruženja mi je govorilo da nisam normalan što napuštam okruženje u kome sam odličan i prelazim u nešto neizvesno, novo i neformirano, ali ja sam slušao samo sebe i svoj unutrašnji glas koji mi je govorio da put do zvezda uvek vodi preko trnja i kamenja, nikad auto–putem koji je tek asfaltiran i na kome nema nijedne rupe.

PRIČA BROJ #3 – KO IGRA ZA RAJU I ZANEMARUJE TAKTIKU…završiće karijeru u nižerazrednom Vratniku

Vlasnik ovog bloga kaže, ako vam treba čovek koji pažljivo planira i još pažljivije realizuje, koji osmišljava strategiju delovanja i planira taktiku, onda pozovite potpisnika ovih redova…A kako sam stigao do titule stratega? Pre nego što sam počeo da radim u tadašnjem Telenoru, pored ostalih mana, kojih naravno nisam bio svestan, dok se nisam suočio sa samospoznajom i samomotivacijom, bio sam prilično impuslivna osoba. Neretko sam reagovao burno i pre nego što sam bio svestan okolnosti u kojima se nalazim, a o široj slici da i ne govorimo. Moj prvi mentor, ili kako ja često volim da ga nazovem – profesionalni guru, mi je jednom prilikom rekao „stani na loptu, okliznućeš se“. Ko iole prati fudbal, zna za ovu metaforu. Ona je za mene tada bila jedna vrsta otrežnjenja, ali i jedna vrsta smernice kojim pravcem treba da radim i razmišljam. Taj savet mi je pomogao da razvijam sebe u svetlu oštroumnog planiranja, definisanja strategije rada i načina razmišljanja. Ali glavna karakteristika u strateškom planiranju i delovanju je prilagođavanje – spremnost da se promeni plan i prilagodi trenutnoj situaciji, ali i da se (opet) uradi samospoznaja, jer ako ne poznajete sebe i svoje mogućnosti, možete da urušite i najbolju strategiju. Svi smo različiti, drugačije reagujemo na iste stvari, samim tim ne možemo imati istu strategiju za različite ljude i situacije.

Experiment: stavite krompir, jaja i kafu u tri posude sa ključalom vodom na ringlu. Posle 20 minuta isključite ringlu. Ista strategija kuvanja u ključaloj vodi, za različite supstance (krompir, jaja i kafu) rezultovala je različitim rezultatom: krompir je bio mekan, jaja su se stvrdnula, a kafa je postala ukusna tečnost.

Strategija se najlakše definiše kao put od tačke A (gde sam sada) do tačke B (gde želim da budem), ali taktika na tom putu je nešto što vas definiše i oblikuje, a strpljenje nešto šta daje stabilnost na bilo kom strateškom putu, ma koliko on bio zahtevan. Ne kaže se bez razloga strpljen – spašen.

PRIČA BROJ #4 – TEGLA ŽIVOTA

Jednom je jedan profesor umesto klasičnog predavanja ispred studenata izneo jednu teglu i rekao polaznicima da zamisle da je tegla koju vide njihov život. Zatim je u tu teglu ubacio par komada krupnog kamenja, objašnjavajući da to kamenje u tegli života simbolizuje one najvažnije stvari: upis na studije, porodicu, zaposlenje, rođenje deteta i slično. Nastavio je priču pitanjem, da li vam je život sada ispunjen i dobio odgovor da nije, bilo je još puno praznog mesta u tegli. Zatim je u teglu dodao više komada manjih kamenčića, govoreći da oni simbolizuju takođe važne stvari u njihovim životima: desetku iz najtežeg predmeta, uspeh na poslu, kupovinu automobila itd. Ponovio je pitanje da li im je pored svega ovoga sada život ispunjen, tegla je bila prilično popunjena ali je i dalje bilo mesta, pa je odgovor bio da još uvek nije. Nakon toga, profesor je uzeo pesak i dodao u teglu, koja se skroz ispunila i objasnio je da zrna peska simbolizuju sve one male, ali važne stvari koje ispunjavaju život jednog čoveka, putovanje, ručak u restoranu, vožnja bicikla, plivanje na moru, pobeda omiljenog kluba itd. itd. Na pitanje da li vam je sada život ispunjen i na sam pogled na teglu dobio je odgovor da jeste.

Međutim, profesor je izvadio limenku piva, otvorio je i usuo pivo u teglu, koje je dodatno popunilo na izgled nepostojeći prostor u tegli života. Profesor je poentirao: koliko god da vam je život ispunjen, uvek ostavite mesta za pivo sa prijateljima!

Ono što mi je ova pričica pomogla da shvatim, onda kada sam preterivao u poslu, radeći i ne vodeći računa o sebi (i drugima), jeste da nam posao pomaže da živimo život kakav želimo i tada sam shvatio da ne živim da bih radio, nego radim naporno da bih živeo kako želim. Naravno, kako će izgledati kamenje, kamenčići i pesak iz tegle života svakog od nas, zavisi od nas samih, a zadovoljni ćemo biti, kako je Aristotel pre mnogo mnogo, godina rekao, ako uskladimo svoje želje i svoje mogućnosti.

Da se vratimo na početak priče; svaki put kada sam kao i junak filma iz naslova ovog bloga, ulazio u neku od svoje četiri sobe, ulazio sam kao jedan čovek, nekada sa strahom, nekada sa osećanjem neizvesnosti, nekada sa samopouzdanjem, a nekada potpuno rasterećen i razdragan, ali jedno je uvek bilo konstanta, nakon izlaska, nikada više nisam bio ista osoba kao ranije, dopustio sam da mi se dese promene i te promene su mi donele sve ono što sam oduvek želeo da mi se dešava u životu i u poslu.

Ognjen Vasiljević, januar 2023.

Linkedin

Twitter

Facebook

Email