Ljudi često pogrešno tumače šta je uspeh, a još češće biraju pogrešne metode da do njega dodju. Kako su bliže cilju, tako im savest servira sve što su uradili da bi do tog cilja došli. Često cilj bude novi start, još češće cilj bude kraj. Odatle je i strah da je zapravo pred nama kraj puta. Samo putovanje je cilj.
Leteći Beogradjanin iz serije Žigosani u reketu.
Dugo me nije bilo. Možda sam zalutao ili odustao od cilja, a možda ne uživam u putu koji sam za sebe odredio. Istina je, ipak, da su me odredjene aktivnosti privremeno odvratile od puta od koga nikada neću odustati.
Dakle, krenuo sam u nešto sasvim novo, totalno neistraženo, nešto što nikada pre toga nisam radio – pokrenuo sam sopstveni blog. Napisao prvi tekst, neposredno posle njega i drugi. Svakog dana se broj čitalaca rapidno uvećavao. Odredio sam i prvi cilj koji je glasio „objavljivanje dva posta mesečno“. Broj pregleda je nakon svake nove objave rastao. Kada me je sestra, koja je ujedno administrator bloga, pozvala i rekla: „znaš li koliko imaš pregleda, ovo je fantastično?“, nisam imao pojma gde to uopšte da pogledam. A onda sam počeo da pratim tu cifru. Rešio sam da blog prevedem i na engleski, angažovao svog druga Kicoša da mi tekstove prevodi, opominjao ga da kasni. Promenio sam i lektora, Rodrigez je bio suviše spor :-). Na početku je bilo dosta komentara, svaki sam pažljivo čitao i odmah na njega odgovarao. Blog mi je odjednom postao novi kanal komunikacije sa prvim linijama. Krenuli su pozitivni komentari, kolega koji su se potpisivali i negativni, kolega koji su odlučili da ostanu anonimni. Rečenice i citati sa mojih blogova su se prepričavali na timskim sastancima, u posetama su kolege postavljale pitanja vezano za blog.
A onda sam napravio pauzu, posao me je odvukao na drugu stranu. Uz to, hteo sam da iskoristim priliku i suočim se sa istinom, tačnije odgovorima na pitanja: “ Da li će ikome nedostajati moji tekstovi? Da li će se raspitivati, kada ću objaviti sledeći? Da li će uopšte primetiti da me nema više od dva meseca?“ Ne mogu da kažem da nije bilo pitanja poput gore navedenih, ali se mogu nabrojati na prstima jedne ruke.
Ovo se obično dešava kada sebi postavite konačne, tzv. finite ciljeve. Kada dodje do ispunjenja cilja, gotovo uvek se dešava da nakon trenutne satisfakcije, koja je poprilično kratkog daha, dolazi do depresije. Šta dalje? Dostigao sam svoj cilj.
O ovome je pisao već više puta pominjani Simon Sinek u svojoj knjizi „Infinite game“. Razlika izmedju finite i infinite game je u tome što je u prvoj cilj da pobedite, dok je u drugoj da ostanete u igri- u drugoj nema pobednika. U prvoj su satisfakcija i ishod konačni i kratkotrajni, dok u ovoj drugoj težite stalnom unapredjenju i učite iz svojih grešaka.
Zašto je bitno da vas u životu ne ispunjava samo ostvarenje cilja već i sam put do cilja?
Iz prostog razloga što je život, biznis i sve što nas okružuje u stvari igra bez striktnih pravila i uvek poznatih igrača. Neki su vam poznati, neki nepoznati, a uz sve to se pravila stalno menjaju u toku igre. Jednom rečju, život je igra bez pravila, tzv. infinite game, a izbor kako ćete igrati je samo vaš.
Zamislite da ste alpinista, poput našeg Dragana Jaćimovića, koga sam imao prilike da upoznam pre par godina. Vaš cilj je da osvojite krov sveta, Mont Everest. Spremate se godinama za ispunjenje cilja, vežbate, planirate pažljivo svaki dan, svaki korak. Jednoga dana, eto vas na krovu sveta i imate maksimalno 30 minuta da uživate u pogledu i ostvarenju svog cilja. I šta dalje? Ne postoji veći vrh na svetu. Praznina i razočaranje, obesmišljen život. A taj osećaj ponekada može i život da vam ugrozi, jer statistika kaže da svaki deseti alpinista koji se popne na Everest pogine prilikom spuštanja sa istog.
A šta ako vam cilj nije osvajanje krova sveta, već nešto drugo, sam put i iskustvo putovanja?Pitali su Dragana da li je i dalje motivisan da se penje na Everest…
„Naravno da se nisam ohladio ni posle 20 godina. Ta početna “zaraza” je kasnije evoluirala u veliku ljubav. Danas mogu da kažem da gajim jedno veliko poštovanje i zahvalnost prema Himalajima.Poštovanje zbog svih lekcija koje sam o životu naučio i zahvalnost za sve promene kroz koje sam prošao. Himalaji su divna prilika da čovek sagleda sebe, započne promene i krene na put. To je put bez kraja, prolaznih ciljeva i dokazivanja. To je put koji briše sve maske, otuđenosti i drame koje je ego izgradio da nas “sačuva” od drugih. To je povratak Prirodi i onoj klici božanskog u nama.“
Po njegovom priznanju, na početku je i sam bio adrenalinski zavisnik, sa samo jednim ciljem – da se popne na Everest, ali je tokom puta uz pomoć magične planine i Šerpasa vodiča shvatio da će ga to dovesti do razočaranja ili smrti. Kao što rekoh, izbor je samo vaš.
Simon Sinek kaže da svako ima mogućnost da bude roditelj na ovaj ili onaj način, a da li će to biti i ostvariti zavisi samo od njega samog. Slično je i sa liderstvom. Liderstvo je veština i ona se vežba, kao i svaka druga. Što je više vežbate i razumete, to ćete biti veštiji u njoj. Jedina razlika je u tome što ovaj put, kako Dragan kaže, zahteva skidanje svih maski i samospoznaju.
Za početak, pomogla bi vam vežbica da samom sebi kažete da ste jedini krivac za sve svoje neuspehe u životu, za raskinute veze, za propuštene prilike i unapredjenja. Da ste se na konkursima ponašali arogantno, a prema kolegama protivkandidatima sa nipodaštavanjem i prezirom, da ste od sebe pravili super star-a, a da vas pritom tako niko nije doživljavao. Da ste u pojedinim situacijama bili drski i bezobrazni prema svojim liderima i rušili im integritet. Što je najgore od svega, nakon svega što vam se dogodilo i dalje ne shvatate da je liderstvo sušta suprotnost od navedenog. Liderstvo znači da sve pohvale koje dobijate prosledjujete drugima, a sve kritike preuzimate samo na sebe. Liderstvo je briga i empatija prema ljudima koje vodite, a ne arogancija i bahatost.
Kada su Dragana pitali kada je osetio najveću satisfakciju u životu odgovorio je da, iako svi očekuju da je to trenutak kada je postao prvi Srbin koji se popeo na Everest, se taj osećaj ipak javio kada je svom mladjem kolegi pomogao da se zajedno popnu na isti vrh, mnogo godina kasnije.
Za sam kraj podeliću sa vama još jedan deo intervjua sa Draganom:
Čoveka ne čine njegove mogućnosti nego njegovi izbori, a oni uvek postoje. Kad to glasno kažem, za trenutak mi se učini da bi neko mogao pomisliti na izbor između lošeg i manje lošeg. Ne, to je izbor druge vrste. To je pitanje svakodnevnog izbora između “linije manjeg otpora” i direktnog sučeljavanja sa problemom, to jest “prolaska kroz njega”. Ako čovek stalno beži i zaobilazi problem onda se u njemu ne taloži nikakvo iskustvo, a svet uglavnom sagledava iz samo jednog ugla – sopstvenog. Ko ima hrabrosti da izabere ovaj drugi put, čeka ga mnogo iskušenja, ali nagrada je ogromna. Ne kaže se džabe: “Samo se čisto zlato u najvećem ognju sažeže.” Vaši izbori ne pokazuju samo ko ste i kakvi ste, već vam i vremenom određuju životni put.
Ovaj post, a posebno poslednju rečenicu Draganovog citata posvećujem svom vernom čitaocu sa pseudonimom abc.
Uzivao sam citajuci ovaj tekst, kao i svaki prethodni. Moram priznati da sam se prepoznao i pre nego sto sam stigao do samog kraja i posvete. 🙂 Lepo je znati da sam dobio posvetu od Vas svakako. Na moju srecu saznao sam sta je liderstvo , trenutno obavljam tu duznost u jednoj drugoj skandinavskoj firmi i vodim tim od 8oro koji je trenutno najuspesniji u distriktu 🙂
Nadam se da ste ponosni, jer ovo je delom i Vasa zasluga (mislim na sve moje nadredjene i one koji su radili sa mnom i davali savete).
A jeste da je Tesko obuzdati juznjacku krv, to i sami znate, a ja se u poslu davao 100% pa uvek bilo tih nekih ispada i situacija :))
Liderstvo sam spoznao onda kada su me kolege zvale pre shop lidera da pitaju za savet, kada me i dan danas pozovu , cak i posle toliko vremena pa se osete sigurnijim da se meni povere i potraze savet , tako da razumem Dragana kada je rekao da mu je lepse bilo kada je pomogao drugome da se popne.
Skoro je u top10 , na prvom mestu, bila koleginica sa kojom sam dosta radio na usavrsavanju, kroz savete… i pozvala je i zahvalila se…
Nazalost, ja sam uvek bio trn u oku jer sam govorio istinu i ono sto vecina misli ali se plasi da kaze i dan danas stojim iza svega…
A za super-star… rezultati govore, kao i ostale kolege koje su radile sa mnom, a i nadredjeni (sem lidera koga sam nipodistavao 😂)
Sazreo sam, to je bitno, vrv moralo sve ovo prvo da se prodje. Hvala svakako na ovom tekstu, svaka rec na mestu.
Ps. Koleginice obilazim jer same zovu 😉
Vidimo se na Marakani direktore!
Ziveo ritejl
Lepo, drago mi je da si kako kažeš sazreo i da sada uspešno vodiš tim od 8-oro ljudi. Jednu stvar nemoja da smetneš sa uma, što bi rekao Dino Merlin: „slava je kao riba, za po sata već si gladan“. Odbaci je i budi okrenut ljudima koje vodiš.
Postala sam lider tek kada sam se ostvarila kao roditelj. Sada često u šali kažem imam troje dece kod kuće-tri dečaka(tu ubrajam i supruga 🙂 i na poslu troje dece… 🙂
Podjednako sam ponosna na male i velike korake i jednih i drugih. I taj osećaj kada osetiš kako tvoje dete raste, taj trenutak njegovog osnaživanja u kom počinje da prepoznaje svoj potencijal i da ga koristi na pravi način, taj trenutak osvešćivanja, to je neprocenjivo!
To me vodi ka novim timovima, ka novim trkama i skokovima, ka novim iskustvima.
Kada se oslobodimo stega konformizma, ta glad za iskustvom, za osvajanjem novih vrhova, nepogresivo nas vodi putem uspeha. Uspeh je svaki novi korak, dok na ledjima nosimo sve vecu odgovornost i sa sobom vodimo sve veci broj ljudi.
Da, nije te bilo neko vreme i opet te nema…
Tvoji tekstovi su inspirativni i nadam se da ces nastaviti da delis sa nama svoja iskustva ka svojim vrhovima.
Draga Marija hvala na divnim komentarima. Čitam tvoj komentar i ne mogu da verujem jer ću za par minuta objaviti post koji izmedju ostalog posvećen i roditeljima. Hvala ti što pratiš moje postove.