U poslednjih par godina, mnoge korporacije su, iz tzv. „zlatnog doba“ progresa i dvocifrenog rasta godišnjih prihoda, prešle u „mode“ ozbiljnih biznis transformacija, kako bi se izborile sa izazovima digitalizacije i pada prihoda. U takvoj situaciji korporacije, neretko, kao svoju strategiju, uz transformaciju biznis modela, biraju i drastično smanjenje troškova, kako bi povećale efikasnost. Glavno pitanje je do kog nivoa možete povećati efikasnost, samo smanjivanjem troškova, a da totalno ne urušite svoj biznis, kao i koliko je dugoročno održiva takva strategija.
Ono što je sasvim sigurno je, da zaposleni u tim korporacijama, u takvom okruženju, ovakvu strategiju ne doživljavaju kao pozitivnu, ne inspiriše ih da budu produktivniji, da preuzmu rizik i eksperimentišu. Naprotiv, strah i nesigurnost se šire kompanijom, zaposleni se sastaju po koridorima, te prenošenje tračeva postaje jedini način informisanja. U takvom okruženju, uvek ima onih koji su bolje informisani od ostalih, koji imaju „pouzdane izvore“, koji imaju svog čoveka u top menadžmentu. Neki se trude da prikažu sebe kao totalno indiferentne prema situaciji, neki pokušavaju da sakriju svoj strah, dok neki ne mogu da se kontrolišu, pa ih preterani strah dovode do paranoje.
Da li vam je ovo što sam opisao poznato? Ukoliko vam se ovo upravo dešava u kompaniji za koju radite, znajte da je to prvi znak da je liderstvo totalno zakazalo. Bez obzira da li je strah opravdan ili neopravdan, lideri su ti koji u ovakvim situacijama treba da preuzmu odgovornost i pokažu svoj puni potencijal.
Da li je strah uvek štetan, a hrabrost uvek pozitivna i poželjna? Šta je pozadina hrabrosti? Da li je ona interni ili eksterni faktor? Pokušaću da odgovorim u nastavku ovog teksta…
Postoje istraživanja koja su dokazala da je strah u direktnoj vezi sa ponosom i hrabrošću. Naime, psiholozi sa British Columbia Univerziteta istraživali su strah kod specijalnih jedinica za uništavanje eksploziva, kao i pilota lovačkih aviona koji su iskusili borbena dejstva. Ono što su otkrili je da hrabrost nije povezana sa nepostojanjem straha. Samo 26% ljudi koji rade na veoma opasnim poslovima ne osećaju nikakav strah. Po pravilu, ovi ljudi su i veoma loši lideri. Nasuprot njima, oni koji su izuzetni lideri osećaju strah, ali bez obzira na strah nastavljaju svoju misiju. Krajnji zaključak je da je hrabrost u stvari odgovor na strah. Ovo potvrdjuje i google pretraživač, jer kada u njega ukucate reč „hrabrost“ – „courage“, kao odgovor dobićete definiciju da je hrabrost „mogućnost da se oduprete strahu u opasnim i komplikovanim situacijama“.
Sa ovom teorijom se slaže i više puta pominjani Simon Sinek, koji kaže da hrabrost nije interni faktor, da ne možete duboko zaviriti u sebe i pronaći hrabrost. Ona je po njemu isključivo spoljni faktor. Kada je Sinek pitao ljude koji su rizikovali svoje živote zbog drugih zašto su to uradili (obzirom da i sami imaju porodice, decu, da ih niko nije primoravao ili im naredio da to urade, već je to bila svojevoljna akcija), uvek je dobijao isti odgovor: Zato što su apsolutno sigurni da bi oni zbog kojih su život rizikovali isto uradili za njih, kada bi se našli u sličnoj situaciji. Ukratko, kada verujemo da je neko iza nas i da nam čuva ledja, da brine o nama i da veruje u nas, spremni smo da uradimo skoro pa nemoguće stvari. Otuda i prethodna izjava da je liderstvo zakazalo u gore opisanom slučaju. Umesto da pokažu požrtvovanost za ljude koje vode, tzv. lideri stavljaju svoje interese iznad interesa svojih ljudi, čime automatski urušavaju svoj kredibilitet i integritet, nažalost nepovratno.
U poslednjem tekstu pisao sam da sam skoro pa siguran da ljudi koji ne poseduju socijalnu i emocionalnu inteligenciji ne mogu biti istinski lideri. Sada bih, pored ove konstatacije, istakao i pozitivan kontekst, tačnije šta je ono što lider treba da poseduje kako bi bio istinski lider. Neko će reći harizma i vizija, što je delimično tačno, jer postoje i izuzetni lideri koji ne poseduju harizmu. Postoje vrhunski lideri koji poseduju „Steve Jobs“ vizije, ali postoje i oni koji ih nemaju, a ipak su odlični lideri. Na kraju se izdvaja jedna karakteristika koju svi lideri apsolutno moraju da poseduju, a to je više puta pominjana hrabrost.
Biti lider nije nimalo lako i često podrazumeva rad pod velikim pritiskom i preuzimanje kompletnog rizika na sebe. Kada vam lider jasno stavi do znanja da veruje u vas, da je spreman da preuzme rizik zbog vas, kada vam ne dozvoli da odustanete jer veruje da možete, to će vam dati hrabrost da nastavite. Da radite još predanije, jer želite svom lideru da dokažete da je njegova spremnost za preuzimanje rizika opravdana. Ono što je najbitnije, hrabrost se prenosi sa lidera na čoveka (pratioca). Kada vidimo da neko ima hrabrost, posebno ukoliko je naš lider, i sami ćemo dobiti hrabrost da nastavimo i da ga pratimo. Iz tog razloga je za velike poduhvate po pravilu neophodno da radimo zajedno, u grupi i sa ljudima koji dele ista uverenja.
Apropo ovome, da li znate da svi veliki lideri pričaju svojim zaposlenima o svojoj porodici, roditeljima, prijateljima? To je upravo iz razloga što do vrhunskog uspeha ne možete doći sami, već vam je za uspeh bila potrebna hrabrost, a ona nastaje iz podrške ljudi koji veruju u vas i podržavaju vas. Ovo je i glavni razlog zašto se, npr. u vojsci, dešava da kada neki od oficira odustane i da otkaz, neposredno nakon njega odustanu i pojedini vojnici kojima je on bio starešina.
Za hrabrost kao i za liderstvo možemo da kažemo da su poput mišića. Ne možemo ih izgraditi odjednom, već postepeno, svakog dana podižući lestvicu. Ponekad ćemo osetiti bolove, ali kada i ako budemo nastavili, bolovi će nestati. Veliki teret možete podići nepripremljeni samo jednom, uz puno sreće i uz mogućnost da se povredite, ali da biste poduhvat ponovili, potrebna je svakodnevna vežba. Korak po korak.
Da zaključimo ovaj tekst rečenicom: Ukoliko osećate strah po nekom pitanju ili zbog nečega što će se desiti, na dobrom ste putu da skupite hrabrost za izazov koji je pred vama, pod uslovom da ste okruženi ljudima koji veruju u vas, brinu o vama, čuvaju vam ledja i spremni su da preuzmu rizik na sebe, jer su ubedjeni da možete.
Jednom mi je jedan od mojih saradnika na konstatataciju da se nadam da ću uspeti rekao doslovce: „Postoji velika razlika izmedju nade i vere. Nadaju se oni koji čekaju da se nešto samo od sebe desi, a veruju oni koji se trude i tako utiču na svoj život“. Sve ovo uz poruku da veruje da ću uspeti. I uspeo sam.
Ovaj tekst posvećen je grupi „Spas za sve nas“. Srećno! :-).
Bravo, odlican tekst!!
Hvala Milane na odličnom tekstu! Ne znam ko je kolega, definitivno ću citirati njegovu njegovu rečenicu već danas:)
Dugo nisam dolazio na Vas blog, obzirom da se nisam vise interesovao za poslovanje firme koja je nekad bila sinonim za uspeh, u top5 najpozeljnijih stranih kompanija., ali danas se setih da „svratim“, procitam sta ima novo i eto – pronadjoh se u ovom tekstu, doduse delimicno. Dok je bila korporacija radilo se u interesu i korisnika i radnika. Od kako je privatizovana postala je prava slika onih stranaca koji u Srbiji privatizuju i onda nastaje izrabljivanje. A sve je pocelo nerealnih targetima gde u decembru 80% radnika nije izaslo plan. Pa onda do masovnih odlazaka ljudi iz prodaje, sto samih prodavaca pa cak i pojedinih lidera. Pali se alarm, obaraju targeti , daju se olaki insentivi. Pogledam tablu Top10 prodavaca.. zaducim se… nema nekih „standardnih“., vec prepoznam par nekih kolega koji su oduvek bili na samoj ivici izlaska targeta., a sad odjednom postali top performeri :))
Prolazim pored shopova, sve neka nova lica, udjem a oni izbezumljeni mole se da im korisnik ne pridje, nesigurni… novi ljudi vidi se… Nekad smo mi se utrkivali ko ce prvi da usluzi sledeceg korisnika!
Zovu kolege i danas, zale se… odlaze jedan po jedan… kako se kome ukaze prilika. A ne smem ni pomisliti sta ce biti kada prodju 3 god od potpisivanja prodaje pa se promeni ceo brend. Kad privatnik odluci da ce mu svi raditi za istu platu kao u partnerima, jer… zasto bi placao vise kad ima ko ce da radi za manje,! A zna se koliko vrede takvi sto rade za minimalac…
U svakom slucaju – da niko ne shvati zlonamerno, ne treba lose o ruci koja te hranila.. ali ne treba ni slagati ili opravdavati ovakvo stanje! Steta…
Zao mi je ovih novih koji nece iskusiti cari i atmosferu iz „one nase“ stare firme :))
Pozdrav za Vas a i za sve „stare“ kolege i zelim puno uspeha svima… Ziveo Retail
Dragi moj abc, bivši kolega dobro došao nazad na moju blog stranu :-). Ni mene nije bilo dugo, svašta lepo spremam na strateškom nivou kako bi ritejl bio još uspešniji a ljudi koji rade zadovoljniji. Vidiš, novi vlasnici, čvrsto veruju u ritejl i hoće da ulože kako u ritejl tako i u ljude koji tamo rade. Samo će nebo biti granica. Pročitah ponovo sve tvoje komentare na mojoj blog strani i reših da sledeći posvetim tebi i tebi sličnima. BTW čujem da redovno obilaziš šopove, posebno koleginice 🙂 🙂 :-). Živ ti meni bio i srećno.
Nažalost, veoma čest primer u Srbiji je da lider koristi strah (najčešće zbog hijerarhije u firmi) da bi vodio svoj tim. To je pogrešno na mnogo načina, a rezultati koje tim postiže su prosečni, miljama udaljeni od maksimuma. Najgore u tome je što ubija samopuzdanje, koja je najvaznija stvar za produktivnost, bilo koje firme, tima ili pojedinca. Lider mora biti osoba na čije samopuzdanje ne utiču značajno spoljni faktori, da bi mogao da prenese na svakog svog radnika tu veru u sopstvene mogucnosti, ideje, razmišljanja. Nažalost, kod nas su to uglavnom ljudi koji svoje samopuzdanje dobijaju iz ‘strahovlade’ pa su uglavnom takvi i rezultati.
Filipe moram da se složim sa svim što ste ovde naveli uz dodatak da je najbitnija osobina koju svaki lider mora da poseduje integritet što je u totalnoj suprotnosti od strahovlade. Oni koji poseduju ovo prvo su istinski lideri, a oni koji poseduju ono drugo su šefovi.