“Napiši mi pesmu, mazila se, je nisam znao da li ću umeti reči jesu moje igračke, cakle mi se u glavi  kao oni šareni staklići kaleidoskopa i svaki put mi druga slika u očima kad zažmurim ali, postoje u nama neke nepredvidive dubine, postoje u nama neke stvari neprevodive u reči, ne znam…”

Upravo tako… Ne znam odakle je izašla sva ova emocija iz mene poslednjih dana i odakle sad ovaj post koji nema puno veze sa temama koje ovde obrađujem i zašto se ovih dana osećam starije za minimum dvadesetak godina. Ili ipak znam, ali neću sebi da priznam. Ili prosto, kao što je nekada pevao ON: „Postoje u nama neke stvari neprevodive u reči.. .” Kao što je teško opisati šta se ovih dana dešavalo u Sarajevu, Puli, Zagrebu, Beogradu, Nišu i Novom Sadu… Ne postoje reči koje bi opisale šta se desilo 22. februara zime Gospodnje u Novom Sadu, na Keju žrtava racije. Noć kada je ovaj grad bio Centar Sveta sa Građanima Sveta koji su dostojanstveno uz Slovensku i Noć kad sam preplivao Dunav ispraćali NJEGA. Živeo je skromno, a otišao više nego dostojanstveno – upravo onako kako je zaslužio. Što je neko napisao na tviteru: „Imao se rašta i roditi”

Otišao je Đordje Balašević i sa sobom odneo deo mog detinjstva, mojih prvih ljubavi, strepnje, nadanja i patnje uz njegove neprevaziđene balade. Svaka od njih je film za sebe. Kada ih slušate pred očima vam se pojavi slika, čitav film, jer je samo on tako jako i duboko umeo da uđe u suštinu, da ogoli istinu, izvuče srce i da vam ga pruži na dlanu. Samo on je umeo tako da vas uznemiri i nasmeje, rastuži i razveseli, jer sa takvim talentom se moraš roditi, on se prosto ne stiče godinama.

Setih se ovih dana događaja iz mladosti, kada me je otac smrtno uvredio jer je za njega rekao da ne peva već recituje. Ceo dan nisam reč progovorio sa ocem. Sada shvatam da mu je u stvari udelio kompliment, jer je Đole pre svega bio pesnik, književnik, pa tek onda sve ostalo. Njegova poezija i treba da se recituje i uči u školama, ako mene pitate. Nisam ga nikada lično upoznao, ali sam imao osećaj da ga čitavog života poznajem kroz njegove pesme i njegova dela. Đordje Balašević je bio vizionar, ukazivao nam je na zlo koje nam se sprema, upozoravao nas da ne dozvolimo da nas posvađaju primitivci i secikese, mirio nas i davao lekcije o ljubavi. Bezgraničnoj ljubavi jednih prema drugima. Zato ga i ispraćaju podjednako emotivno i u Zagrebu i Puli, u Sarajevu i Novom Sadu. Đole je bio čovek iznad vremena u kojem je živeo. Ništa ga nije pokolebalo, nisu ga zaustavili ni kada su ga pljuvali, ni kada su ga zabranjivali, ni kada su mu pretili, niti kada su mu se svetili. Đordje Balašević je bio hrabar čovek, pravi Don Kihot ovih sumornih vremena. Stalno su mi u glavi reči Biljanine koleginice kojoj je stara majka jednom savetovajući je rekla: „Za čoveka mnogo treba”. Đordje Balašević je pre svega bio Čovek – sa velikim Č.

Ja sam suviše mlad (kako ovo čudno zvuči) da bih bio Jugonostalgičar, a opet suviše star da ne bih razumeo u kakvom vremenu je živeo Balašević i o čemu je pevao. Najlepše je pevao o ljubavi. Mada, mogao bih mnogo toga da kažem i o onom drugom opusu njegove karijere ‘90-ih, pa i današnjem deja vu vremenu. Ipak, ne želim da ovaj blog ukaljam politikom, tom pošasti koja je i Balaševića sprečila da nam možda podari još neku prelepu ljubavnu pesmu koju bi neki novi klinac zapisao na papiriću i udenuo u buket koji nosi svojoj devojci ili simpatiji.

Mi smo definitivno izgubljena generacija i to sada mogu otvoreno da kažem kada njega više nema. Dozvolili smo da nas zatruju mržnjom, pohlepom i ljubomorom. Krivi smo mi i naši roditelji, i to nam je Đole jasno rekao u istoimenoj pesmi. Nije da nas nije upozoravao.

Da li smo naučili lekciju? Činjenica da dozvoljavamo da nas mire upravo oni koji su nas posvađali mi govori da nismo. Možda je za nas i kasno. Ali nije kasno za našu decu i decu naše dece. Njima se i obraćam u ovom postu, jer znam da imam čitaoce i u ovoj populaciji.

Deco naša, ne dozvolite im da vam urade ono što su uradili nama. Ljubav koju imate je najveći Božiji dar i ono što je najbitnije, imate je u neograničenim količinama. Ne može se istrošiti i što je više pružate više vam se vraća. Koristite nesebično taj dar, dajte je svojim komšijama, zemljacima, partnerima, roditeljima, znanim i neznanim ljudima. Ako vam se ponekad desi da vam se ljubav i ne uzvrati, ne brinite jer to nije vaš hendikep. Ne okrećite leđa nevolji i bedi, ma gde da se ukaže. Budite humani i uvek strogi prema samom sebi i nesebični u davanju. Ljubazna reč i osmeh su davanje koje će razoružati svakoga. Ne zaboravite deco moja da, što bi Djole rekao, „zumbuli su zumbuli, a ruža je ruža, pa da na kraj sveta iznikne” – uz sve moguće poštovanje prema zumbulu. Radujte se tuđem uspehu kao da je vaš, potisnite sujetu i zlobu, i najbitnija lekcija – poštujte ljude za života. Kada zauvek zatvore oči vaše poštovanje im ništa ne znači, i ako mislite da ćete time isprati savest, verujte mi na reč da nećete.

I eto, opet me je naterao, po ko zna koji put, da svoje emocije stavim na papir u nadi da će nekome pomoći da postane bolji čovek, bolji partner ili drug. A upravo je to on stalno radio sa nama. Terao nas da budemo bolji ljudi poput mudraca koji savetuje svoju preplašenu decu. Tako misleći o njemu, setih se jučerašnjeg susreta sa mojim kolegom, dobrim prijateljem i drugom, i njegovog komentara: „Zar svi moraju da vole Balaševića?”. On to nikada nije ni tražio, zato i nije želeo da se po njemu išta zove, ni ulica, ni most, ni park. Prosto, Đoleta ili volite ili ga ne razumete. Ja sam imao i još uvek imam tu privilegiju i da ga volim i da ga razumem. Zato i ne čudi što jedan od prvih postova koje sam napisao februara 2018. nosi naziv pesme, sa kojom su ga Novosađani ispratili na večni počinak samo tri godine kasnije, „Noć kad sam preplivao Dunav”. Između ostalog, moj pretposlednji post napisan avgusta prošle godine u naslovu nosi stihove pesme Eleonora: „Da l’ grom odabira hrast? Ili se to hrast sam munjama nametne?“. Sećam se, tih dana sam pevušio stihove ove pesme: „… oni ne pričaju o njoj, a ja se ne raspitkivam, ukrstim politru i noć i tu i tamo na taj krst se prikivam. Već me i Dunav pretiče, moja me senka spotiče…”, kad me je Biljana onako značajno pitala: „Gde si čuo da se to kaže „a ja se ne raspitkivam“?“ – sa akcentom na “raspitkivam”.  Nasmejah se i rekoh joj: „Kako gde? Kod Balaševića.“ Da, on je prosto svuda prisutan. U mojim blogovima i u mojim pesmama koje sam napisao, a nisam ih napisao mali broj do sada, i u porukicama koje sam kačio na poklone i cveće, i verovatno je to i razlog što se sada u ovom trenu tako osećam. I znam da će mi biti lakše kad sve ovo stavim na ekran i objavim, jer je to najmanje što mogu da učinim za njega.

Možda je vreme da završim ovaj tekst, a mogao bih da pišem neprestano danima, koliko mi inspiracija nadolazi. Svako ima neko svoje bagrenje bez koga će ga vetrovi oduvati i koje čuva jednu tajnu zlatnu kao dukati. Moje bagrenje je definitivno bio Đordje Balašević.

Za sam kraj, ispratiću ga stihovima pesme Odlazi cirkus, kojima ga je ispratio i voljeni grad sinoć:

“Laku noć, dame i gospodo
Eto i ova predstava je završena
Nadam se da ste uživali u njoj
Bilo je zadovoljstvo glupirati se za vas Sve ove godine. 
Nadam se da ćemo se još videti U nekom drugom gradu, na nekoj drugoj predstavi U nekom drugom cirkusu”

 

3 thoughts on “Ne lomite mi bagrenje”

  1. „Stane sve u strofu – dve u baladi:
    pustinja proslih minuta i ova zrna sad
    I pred treci refren vec nismo mladi…“

    Divlji badem

  2. Da, baš tako, Đole je imao integritet, radio je ono što je voleo i u šta je verovao. Znao je da je ljubav najveća sreća i smisao. Učio nas je da živimo u skladu sa sobom. Učio nas je o duši i ljubavi. Njegovim odlaskom smo se suočili sa sopstvenom smrtnošću i prošloj mladosti koju je on obeležio. Učićemo decu o Đoletu i njegovim pesmama, jer ih tako učimo pravim vrednostima. ❤️

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *