Antalija. Avgust mesec. Temperatura iznenađujuće prijatna za ovo doba godine, 32 stepena. Sedim na terasi hotela Lara, pogled mi se gubi u daljini Sredozemnog mora, a u glavi mi se vrti misao da ugasim svoju blog stranu.

U životu sam uvek ostavljao stvari isključivo kada sam bio na samom vrhuncu. Ovo važi za sve poslove kojima sam se bavio, a nije ih bilo malo. Kada dođem do vrhunca i nemam mnogo toga novog da ponudim, ja potražim novi izazov. Nikada nisam odustao zbog neuspeha, već isključivo zbog uspeha. Tako je i sa ovim blogom. Krenuo sam u nešto totalno nepoznato, učio kroz vreme, unapređivao ga iz meseca u mesec, napravio i vlog i došao do trenutka kada nemam mnogo toga novog da kažem, a ne želim da se ponavljam i recikliram iste misli. Blog je svoj zadatak ostvario odavno – unapredio komunikaciju između mojih timova i mene, trasirao pravac budućeg razvoja lidera, dao odgovore na mnoga pitanja. Voleo bih kada bih mogao da ga prodam i sav novac dam u dobrotvorne svrhe, ali ne znam kako se to radi. 😀

Nego, da se vratimo na ovu prelepu terasu, ovo prelepo more i ovaj mir i spokoj koji osećam jedino na ovom mestu. Ovo je treći put ove godine da sam posetio Antaliju, a planiram da u njoj dočekam i Novu godinu. Kako smo se pronašli Antalija i ja još uvek je misterija, ali je svakako to bila ljubav na prvi pogled. Ovaj spokoj koji sada osećam je izgledao kao nemoguća misija pre samo par meseci u Beogradu, kada smo krenuli u novu avanturu zvanu Hipernet. Zagledan tako u morsko plavetnilo prisetih se kraja aprila i sada već čuvenog sastanka „Nemoguća misija”.

Mnogo se nervoze uvuklo tih dana u moje timove, veliki otpor i nelagodnost, kao i uvek kada ulazimo u nešto novo, totalno nepoznato. Za mene, koji sam svakog od njih posmatrao pojedinačno i bio svojevrsni HUB njihovih frustracija i svađa, ovaj period je bio jedan od najtežih u karijeri. Ispred mene su bila dva puta. Prvi, da im pritisak koji već imaju podignem do maksimuma i svu odgovornost prebacim na njih ili drugi, da upotrebim malo magije i ispričam im priču koju će pamtiti do kraja života. Treba opravdati status lidera sa ili bez titule, odbraniti integritet i pre svega im pomoći da krenu dalje, jer je mesec maj bio prekretnica u našem daljem radu.

„Ok, nudim vam organizaciju celodnevnog okupljanja svih relevantnih lidera, gde ćemo se pogledati u oči, reći jedni drugima šta imamo i dogovoriti se kako ćemo izbaciti jako izazovan maj koji je pred nama.“ – izustih na našem timskom sastanku. Šta mislite kako su dočekali ovaj moj predlog, sa oduševljenjem i odobravanjem? Naravno da nisu, već su odmah počeli da mi objašnjavaju kako sve to već rade sa svojim timovima. „Dobro, dakle ne treba vam moja pomoć, nemojte posle da kažete da nisam hteo da vam pomognem.“ – izgovorih ovo sa dozom besa u glasu. I tako se dogovorismo da se okupimo, ali po njihovim pravilima. 😀

Šta reći pametno na tom sastanku koji sam sâm inicirao, a da već nisam rekao više puta? Vrtelo mi se po glavi tih besanih noći… Ove misli su me stalno ometale u završetku čitanja knjige “Adrenalin”, Zlatana Ibrahimovića. Nisam ni slutio da se odgovor na ovo pitanje upravo nalazi u mojim rukama, u toj knjizi.

Pa da, to nam treba. Potreban nam je adrenalin umesto frustracije, samopouzdanje umesto nesigurnosti, potrebna nam je drskost Zlatana Ibrahimovića, ali takođe i njegov ludački rad i istrajnost. Dakle, imam naziv, “Nemoguća misija”, i uvodnu špicu kao muzičku podlogu iz istoimenog filma. Sada je samo potrebno smisliti ne više od tri poruke sa kojima će lideri otići svojim timovima.

Zašto “Nemoguća misija”? Pravilo broj jedan u liderstvu je da izazove ne pokušavate da minimalizujete ili pravite se da ne postoje, jer će vam rezultati upravo tako izgledati – minimalizovano. Dakle, naša ambicija u tom trenutku je izgledala kao nemoguća mislija i toga svako treba da bude svestan. Ali takođe znamo da su se mnoge nemoguće misije pretvarale u prilično moguće nakon ogromnog truda i rada, a pre svega dobrog plana.

Prva poruka: “Giving up is not an option”! I to ne zbog toga što lepo izgleda na slajdu, već zbog toga što odustajanje znači između ostalog gubitak svih benefita koje je svakome od nas pojedinačno donela avantura zvana Hipernet. Ljudi veoma brzo zaborave na benefite koje su dobili zbog odricanja koja se od njih očekuju. Valjalo ih je podsetiti na isto, ali u šaljivom maniru. Mnogi od prisutnih su se ostvarili kao preduzetnici, kupili nove automobile, postali menadžeri, bili unapređeni na pozicije koje ranije nisu ni postojale. Poruka je bila jasna: “Da nema „Nemoguće misije“, polovina od vas ne bi sedela na ovom sastanku i zbog toga odustajanje nije opcija. Dakle, zbog vas samih, a ne zbog Milana, CCO, CEO ili kompanije. Ovo je prva stvar koju ćete reći svojim timovima i porodicama kada se budete vratili sa ovog sastanka.“

Druga poruka: “Lions don’t compare themselves with humans”. Zbog čega je bilo bitno ovo istaći? Naime, imajući u vidu da je u ritejlu sve izraženo kroz brojke i da je veoma lako uraditi poređenje sa ostalima, došlo se do zaključka da naš trenutni performans nije uopšte tako loš u odnosu na neke sa kojima smo mogli da se uporedimo, čak je i znatno bolji. Ipak, ovakakv performans nas ne bi doveo ni do 50% ispunjenja naših ambicija. Zato pobednici uvek gledaju ka cilju, dok gubitnici uvek gledaju u pobednike. Mi želimo kao i u svemu da budemo pobednici, jer nam je to utkano u DNK našeg ritejla.

Treća poruka: “I am just worming up”. Treća poruka po pravilu treba da bude najjača. Prve dve pričaju o prošlosti i sadašnjosti, dok treća priča o budućnosti. Svima mora biti jasno da maj mesec jeste prekretnica, ali da je naša “Nemoguća misija” u maju samo zagrevanje za mnogo narednih još nemogućijih misija koje tek dolaze. Dakle svako od nas treba da pronađe i probudi svog Zlatana Ibrahimovića u sebi i jedino ako svi to uradimo, možemo ostvariti našu misiju.

I am just warming up!

Nakon ovog filma povukao sam se i prepustio im da sami pronađu adrenalin u sebi i napišu mi koji nivo će on imati u maju. Naravno da su mi obećali više nego što mogu, kako i ne bi posle ovakvog nastupa. Naravno da sam znao da neće uspeti, ali ono što oni nisu tada znali je da ja u stvari na ovom izlaganju pripremam jun, koji je bio još nemogućija misija. 😀

Epilog svega je izvanredan napredak u maju, veoma blizu zacrtanog cilja. Prebacivanje cilja u junu i sastanak sa kolegama iz grupe u julu koji su došli da čuju iz prve ruke našu uspešnu priču i pokušaju da je iskopiraju sa ponosom.

Mnogo sam bio ponosan na svoj tim tih dana. Ja sam odradio uvodni deo, a onda prepustio njima da prezentuju svako svoj, iz domena njihove odgovornosti. Opet su izgledali kao tim, pucali su od samopouzdanja, a ja od ponosa kakve saradnike imam. Naši gosti nisu štedeli komplimente i oduševljenje kako prezentacijama tako i timskim duhom. Na oproštajnom ručku kolega, koji je bio inicijator ovog okupljanja, uz konstataciju da imam izvanredan tim, upitao me je kako si imao hrabrosti da uđeš u sve ovo, a da pritom niko od vas nije vladao materijom. Rekoh mu da se odgovor nalazi u njegovoj prvoj konstataciji vezanoj za moj tim. Znao sam kakav tim imam iza sebe, da ne postoji izazov koji ne možemo da savladamo kada delamo kao tim. Zato i odgovorno tvrdim da je stav ljudi mnogo bitniji od njihovih veština. Ne postoji veština koju ne možete da naučite napornim radom uz veliku želju.

Kakve sad veze sve ovo ima sa naslovom bloga i snovima. Ne mogu da kažem da nisam sanjao o tome da i mi konačno postanemo tzv. quad player. Kada sam saznao da krećemo u tom pravcu nisam krio oduševljenje. Konačno sve na jednom mestu za naše korisnike. Nove kompetence i novi izazovi za moje timove, mnogo prostora za napredovanja i unapređenja kolega. Rast i prosperitet.

Tako sam i pre mnogo godina sebi zacrtao cilj da želim da posedujem nekretninu na moru. Imam ozbiljan problem sa alergijama, ne volim da skijam ili da budem precizniji – mrzim zimu. More je nešto što me inspiriše, podiže adrenalin, a u isto vreme smiruje. Ipak, to je tada izgledalo kao nemoguća misija. Stidljivo sam gledao oglase za stanove po severnoj Grčkoj i štedeo. Mnoge moje Nišlije imaju više apartmana po malim mestima na Halkidikiju. Iskreno da vam kažem, to što se nudilo u to vreme su više šupe nego stanovi, u koje je bilo potrebno veliko ulaganje.

A onda mi se pre par godina desila Antalija. Tako daleko, a tako blizu. Rekao sam sebi da ako ikada budem imao išta na moru, to će biti Antalija i ništa drugo. Kupanje u moru dve godine zaredom 2. janura je neprocenjivo iskustvo. Stari grad je jedan od najlepših koje sam ikada posetio. Izuzetno uređeni parkovi na svakom koraku. O plažama da ne pričam, od stenovitih, preko peščanih do šljunkovitih. Taurus planina, za one koji vole da skijaju. Antalija vam omogućava da se kupate u poprilično toplom moru 2. januara dok se neko skija na Taurusu samo par desetina kilometara od vas. Na početku sam napisao da je misterija kako smo se pronašli Antalija i ja. Sve sam više mišljenja da me je na ovo božansko mesto poslao moj svetac Sv. Nikola, čiju slavu godinama slavim. Naime, njegove mošti su pre prelaska u Bari bile u crkvi Sv. Nikole u Miri, u Antalijskoj regiji.

Možda me je svetac poslao, ali da ostvarim san su mi, između ostalog, omogućili moji saradnici. Ovom prilikom bih posebno istakao nemerljiv doprinos naše pre paid dame Snežane i njenog tima, koji nam drugu ili treću godinu (prestali smo da brojimo) zaradjuju godišnji bonus. 😀 (interna šala)

Nakon gore opisanog sastanka i setovanja ciljeva za maj, videvši njihovu istrajnost i želju, uputio sam se u Antaliju. A onda je san postao java i sklopio sam ugovor za kupovinu stana, koji je upravo tih dana trebalo da krene sa izgradnjom. Igrom slučaja, kompleks zgrada će se zvati “Fly port residence” i trebalo bi da bude naša porodična luka u predstojećim godinama. Nadam se da će u njoj pod našim budnim okom stasavati generacije naših naslednika, budućih profesora, lidera, ali pre svega dobrih ljudi. Sigurno se pitate kako sam smeo u doba najveće krize da zagrizem za tako nešto, imajući u vidu nestabilnu političku i ekonomsku situaciju u Evropi. Odgovor je prost: jer znam kakav tim stoji iza mene. 😀

Fly port residence

Vidimo se u Fly portu u Antaliji 2024.

Dozvolite svojim snovima da vas vode kroz život a ukoliko su identični mojima, u ostvarenju istih rado će vam pomoći moj prijatelj Ibrahim iz Summer home agencije:

https://summerhomes.com/

2 thoughts on “Dozvolite snovima da vas vode kroz život”

  1. Kamo sreće da ste počeli malo ranije i da nikada nisam potpisala ugovor sa #supernova #mts
    Bravo za energiju, stav, motivaciju saradnika. Postigao si čudo sa svojim timom. To je pravi lider, koji je svestan da je on snażan, koliko i njegov tim!
    Posle ovoga se sa zadovoljstvom priključujem kao novi korisnik!!
    Keep on going!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.